Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)

Текст посвећујем великом пријатељу Бојану Тарабићу, јер ме је подстакао да о овој теми дубље промислим и да је поделим са вама.

Сви ставови у тексту наведени су на основу личног искуства моторичког хендикепа и не морају бити опште применљиви на све особе са хендикепом, већ само на оне који се у томе проналазе и тако се осећају било да имају неки хендикеп или не.

Напомињем да су примери у тексту ту само као илустрација предрасуда, и да никако не значе да су апсолутно сви људи такви, или да само на тај начин доживљавају људе са хендикепом.

Таква је ипак, нажалост, већина.

Пар као и сваки други, или ипак не?

Кад шетате градом и видите девојку и дечка како се држе за руке и опчињено трепћу у правцу оног другог, вероватно ћете помислити да су у вези. Још ако се успут и пољубе, (филмски, дакако) док су ту негде у вашем видокругу, неће бити места сумњи. Наравно, исто важи и за сцену где две девојке или два дечка показују целом свету око себе колико се воле. Некима би улепшали дан, други би се можда мрштили што се на јавном месту, ето рецимо улици, по лепом сунчаном дану размењују нежности. Како год било, важно је једино да постоји љубав, а најважније је да су људи срећни како год, где год и кога год одабрали да воле.

Сад, замислите сцену да шетате градом, леп, сунчан дан, ви расположени. У наредном моменту видите девојку са хендикепом, и дечка без хендикепа (или обрнуто) и чини вам се да су баш повезани. Можда бисте помислили да су пар, и да им је баш лепо, и да је баш дивно што љубав ето, не познаје границе и није је брига ко има хендикеп. А можда бисте ипак ту мисао одбацили, јер вам некако не штима, па закључили да су њих двоје брат и сестра, или само добри другови?

Е, о томе бих да вам причам.

Варијанте претпоставки

Сад слободно замислите мене, углавном у тамној одећи, с обичном браон косом и штакама које неизмерно волим и које су напросто муст хаве (и у шали и збиља) и замислите поред мене дечка који вам делује мало као рокер, мало као металац, мало као било који лик на улици, с косом у ковржама, везаном у реп, у најобичнијим патикама и одећи. Замислите и да се не држимо за руке, јер ја држим штаке, али да повремено гледамо једно у друго с нарочитом емоцијом. Размислите, да вас сад неко пита, у каквој су они вези, шта бисте им рекли? Не знате? Чујте ме онда, молим вас.

У мору предрасуда и погрешних претпоставки када су у питању особе са хендикепом, нарочито ми је драга (читајте, од ње се јежим) она где ако имате хендикеп, ви напросто не можете да имате и дечка, није логично. Наравно, нико вам то неће рећи директно, лепо смо или мање лепо васпитани па увијамо у шарени папир и мало неукуснију изјаву, или мудро прећутимо. Нико вам неће рећи, али ће многи тако мислити. Како ја то могу засигурно да знам, питате се? Поделићу са вама неколико примера.

„А ти мала, ти си му сестра, а?“

Седим на ходнику, испред врата психолошкиње која треба да одреди колико сам, како они то кажу, „радно способна“. После сат времена тупкања у месту и проклињања момента кад сам крочила у ту установу, психолошкиња напокон долази, мантил се вијори за њом и онако у ходу добацује

– „А ти мала, ти си му сестра, а ?“

– „Девојка.“ Одговарам тоном којим бих узвратила и на питање хоће ли сунце сутра изаћи (ако одбацимо филозофске претпоставке да можда и неће), које дакле, има подразумеван, сталан одговор. Она се ипак, изгледа прилично изненадила. Осмех до бесконачности и „Јаооооо па ви се волите! Јао што сте ми слатки, јао што је то лепо. Ево, сад ћу ја да вас примим.“

Затим ујури у канцеарију и залупи врата.Останем да трепћем у правцу свог дечка, пренеражена.Стално се догађа, али ме ипак изненади. Трепће и он. Смејемо се. Касније ме је у канцеларији, као и велики број радника у медицинским установама прво погледала сумњичаво, а после се одушевила како сам паметна (шта год то паметна тачно значило) и чак њему неколико пута док сам излазила скренула пажњу да сам паметна и да ме чува (као да он сам не зна да треба). Ако стоји поред мене, згодан је, фин, леп, нема хендикеп, ја сам му гарант сестра. Јер, како бих му, побогу била девојка? Па, има толико много „прикладнијих“, које можеш уз њега повезати, а немају хендикеп. Наравно, не кажем да људи имају злу намеру кад овако нешто изговоре, кажем само да им је просто логично да сам му сестра, и да им то тако простодушно и отворено излети јер им на ум и не пада нека друга варијанта.

(…)

Текст “Не затварајте љубав у собу предрасуда” Лане Николић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.