Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Lana Nikolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Tekst posvećujem velikom prijatelju Bojanu Tarabiću, jer me je podstakao da o ovoj temi dublje promislim i da je podelim sa vama.

Svi stavovi u tekstu navedeni su na osnovu ličnog iskustva motoričkog hendikepa i ne moraju biti opšte primenljivi na sve osobe sa hendikepom, već samo na one koji se u tome pronalaze i tako se osećaju bilo da imaju neki hendikep ili ne.

Napominjem da su primeri u tekstu tu samo kao ilustracija predrasuda, i da nikako ne znače da su apsolutno svi ljudi takvi, ili da samo na taj način doživljavaju ljude sa hendikepom.

Takva je ipak, nažalost, većina.

Par kao i svaki drugi, ili ipak ne?

Kad šetate gradom i vidite devojku i dečka kako se drže za ruke i opčinjeno trepću u pravcu onog drugog, verovatno ćete pomisliti da su u vezi. Još ako se usput i poljube, (filmski, dakako) dok su tu negde u vašem vidokrugu, neće biti mesta sumnji. Naravno, isto važi i za scenu gde dve devojke ili dva dečka pokazuju celom svetu oko sebe koliko se vole. Nekima bi ulepšali dan, drugi bi se možda mrštili što se na javnom mestu, eto recimo ulici, po lepom sunčanom danu razmenjuju nežnosti. Kako god bilo, važno je jedino da postoji ljubav, a najvažnije je da su ljudi srećni kako god, gde god i koga god odabrali da vole.

Sad, zamislite scenu da šetate gradom, lep, sunčan dan, vi raspoloženi. U narednom momentu vidite devojku sa hendikepom, i dečka bez hendikepa (ili obrnuto) i čini vam se da su baš povezani. Možda biste pomislili da su par, i da im je baš lepo, i da je baš divno što ljubav eto, ne poznaje granice i nije je briga ko ima hendikep. A možda biste ipak tu misao odbacili, jer vam nekako ne štima, pa zaključili da su njih dvoje brat i sestra, ili samo dobri drugovi?

E, o tome bih da vam pričam.

Varijante pretpostavki

Sad slobodno zamislite mene, uglavnom u tamnoj odeći, s običnom braon kosom i štakama koje neizmerno volim i koje su naprosto must have (i u šali i zbilja) i zamislite pored mene dečka koji vam deluje malo kao roker, malo kao metalac, malo kao bilo koji lik na ulici, s kosom u kovržama, vezanom u rep, u najobičnijim patikama i odeći. Zamislite i da se ne držimo za ruke, jer ja držim štake, ali da povremeno gledamo jedno u drugo s naročitom emocijom. Razmislite, da vas sad neko pita, u kakvoj su oni vezi, šta biste im rekli?Ne znate?Čujte me onda, molim vas.

U moru predrasuda i pogrešnih pretpostavki kada su u pitanju osobe sa hendikepom, naročito mi je draga (čitajte, od nje se ježim) ona gde ako imate hendikep, vi naprosto ne možete da imate i dečka, nije logično. Naravno, niko vam to neće reći direktno, lepo smo ili manje lepo vaspitani pa uvijamo u šareni papir i malo neukusniju izjavu, ili mudro prećutimo. Niko vam neće reći, ali će mnogi tako misliti. Kako ja to mogu zasigurno da znam, pitate se? Podeliću sa vama nekoliko primera.

„A ti mala, ti si mu sestra, a?“

Sedim na hodniku, ispred vrata psihološkinje koja treba da odredi koliko sam, kako oni to kažu, „radno sposobna“. Posle sat vremena tupkanja u mestu i proklinjanja momenta kad sam kročila u tu ustanovu, psihološkinja napokon dolazi, mantil se vijori za njom i onako u hodu dobacuje

– „A ti mala, ti si mu sestra, a ?“

– „Devojka.“ Odgovaram tonom kojim bih uzvratila i na pitanje hoće li sunce sutra izaći (ako odbacimo filozofske pretpostavke da možda i neće), koje dakle, ima podrazumevan, stalan odgovor. Ona se ipak, izgleda prilično iznenadila. Osmeh do beskonačnosti i „Jaooooo pa vi se volite! Jao što ste mi slatki, jao što je to lepo. Evo, sad ću ja da vas primim.“

Zatim ujuri u kanceariju i zalupi vrata.Ostanem da trepćem u pravcu svog dečka, preneražena.Stalno se događa, ali me ipak iznenadi. Trepće i on. Smejemo se. Kasnije me je u kancelariji, kao i veliki broj radnika u medicinskim ustanovama prvo pogledala sumnjičavo, a posle se oduševila kako sam pametna ( šta god to pametna tačno značilo) i čak njemu nekoliko puta dok sam izlazila skrenula pažnju da sam pametna i da me čuva (kao da on sam ne zna da treba). Ako stoji pored mene, zgodan je, fin, lep, nema hendikep, ja sam mu garant sestra. Jer, kako bih mu, pobogu bila devojka? Pa, ima toliko mnogo „prikladnijih“, koje možeš uz njega povezati, a nemaju hendikep. Naravno, ne kažem da ljudi imaju zlu nameru kad ovako nešto izgovore, kažem samo da im je prosto logično da sam mu sestra, i da im to tako prostodušno i otvoreno izleti jer im na um i ne pada neka druga varijanta.

(…)

Tekst “Ne zatvarajte ljubav u sobu predrasuda” Lane Nikolić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.