Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Игора Митровића на 43. Београдском Ignite-у „УКЉУЧИ СЕ online 8” (8. јун 2020. године)

Као да живот бескућника и деце из ромских насеља у Београду није већ био довољно компликован, а онда су их пандемија и ванредно стање додатно закомпликовали. Данас говоримо о њима – о људима без крова над главом и о деци без интернета. До марта АДРА је радила с отприлике 300 бескућника у Београду обезбеђујући хуманитарну помоћ, помажући око добијања личних докумената, приступања здравственој и социјалној заштити и обезбеђивања привременог и дугорочног смештаја и све је то имало смисла. До марта смо радили са стотинак ромске деце из ромских насеља, помагали им у учењу како би што дуже остали у образовању, како би успели да га заврше и да добију шансу у животу. И све је то такође имало смисла.

Међутим, проблем је што је тај посао, помагачки посао, увек као гурање камена узбрдо: фрустрација за фрустрацијом, уз сву добру вољу то се не може негирати. Ова два и по месеца су тај нагиб и гурање камена узбрдо додатно закомпликовали, као да је угао повећан за 30 степени.

Рецимо бескућници. У Београду кажу да их има око пет хиљада. Ми смо до марта радили с њих триста. Сада смо успели да појачамо капацитете како бисмо њима, који су посебно били погођени, обезбедили мало више, тако да смо обухватили око 600 људи који су без крова над главом у Београду – подела хуманитарне помоћи, махом хране и најосновнијих хигијенских средстава. Затим, SOS телефон, који им је помагао да се умире, да добију подршку или савет и да их повежемо с другим организацијама.

Али фрустрација је била реално већа него пре ванредног стања. Зашто? Прво: успели смо да радимо с њих 600, а шта је с осталима до пет хиљада?! Фрустрација потиче из чињенице да имамо средства и ресурсе који су ограничени. Друго, нисмо чули никакав реалан план од оних који би требало да смисле некакав план. Оне препоруке које су биле на месту – остани код куће, не знам да ли је ико приметио да су помало цинично звучале, чак подругљиво, као да се нико није сетио оних људи који немају где да оду да се склоне. Могли су да се отворе јавни тоалети, али нису. Могле су да се поставе цистерне, али нису. Могао је неко да се сети да је контакт ових људи са стварношћу, с другим људима, углавном телефонски и уколико немају где да пуне мобилни телефон, с тим је готово. Раније су пунили у кафићима који су сада затворени и то је крај.

Говорим сада о томе како су у ванредној ситуацији пролазили помагачи… Треба ли да кажем да су много горе пролазили они којима смо покушавали да помогнемо? Но, ево шта смо научили у међувремену. Прво, та фрустрација те исцеди и исиса сву енергију уколико на почетку не смањиш доживљај и очекивања од себе – помажи људима у мери у којој можеш, ниси спаситељ свих, ограничи се на оно што можеш да урадиш. Друго, не спасаваш свет, него појединца. И треће, никад ниси сам – солидарна кухиња се појавила, излазак невладиних организација, здружене акције… Сви су гурали у истом смеру. То је прва лекција. Друга се односила на ромску децу. Она генерално, у насељима у којима радимо, око 300 њих, имају веома лоше шансе да успеју у образовању. Иако су формално уписани, њихов ниво знања српског језика је веома лош. Немају помоћ код куће јер родитељи углавном не могу да им помогну. Испадају из образовања у петом-шестом разреду и скоро се никад не врате. Таман смо покренули пројекат „Школа на точковима“ у јануару, а онда је избила пандемија. Деца која су изгубила реалну школу пребацила су се на школу на даљину, а ова деца нису имала ни интернет ни паметне телефоне, нити су се могла снаћи на тим платформама. То је била друга фрустрација с којом смо се суочили.

Нажалост, ниси ту да спасиш цео свет. Ту си да се фокусираш на оне којима можеш помоћи, а појавили су се и људи који су заједно с нама радили на томе – волонтери. Одједанпут смо научили да ако се фокусираш на оно што можеш да урадиш, стићи ће помоћ са стране. То су наше мале научене лекције док смо покушавали да радимо с људима без крова над главом и децом без интернета. Успели смо да им помогнемо да заврше школу, њих педесеторо, и то је било довољно.

***

Београдски Ignite „УКЉУЧИ СЕ online 8“ који су организовали Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету“ одржан је 8. јуна и то је први догађај овог типа који је одржан на online платформи. Организацију Београдског Ignite-а о социјалном укључивању подржала је Швајцарска Конфедерација.

Циљ овог догађаја, који је организован у складу са препорукама о дистанцирању током пандемије, био је да осветли различите аспекте социјалног укључивања током пандемије COVID-19, те да на тај начин укаже на тренутну ситуацију о положају рањивих група у овим условима, као и да појединачним примерима мотивише и подстакне друге да се и сами укључе или покрену сопствену акцију. На тај начин, Ignite већ традиционално настоји да инспирише појединце и појединке да дају свој допринос стварању равноправног друштва за све грађане и грађанке.

Игор Митровић је мастер теологије, пастор у протестанској цркви и директор невладине организацје АДРА Србија која се бави хуманитарним и развојним радом. Љубитељ је музике, а за себе каже да испуњава све предуслове за успешно неговање комплекса месије док ради на спасавању света и још увек машта да његове хитове певају на стадиону.