Влада Републике Србије
Пише: Александар Ђорђевић (Блог о социјалном укључивању)
Ишао сам у вртић који су похађала само деца ромске националности. Наша васпитачица је такође била Ромкиња. Осећао сам се сигурно, јер сам био окружен другарима и другарицама које сам познавао из краја. Дружили смо се и били смо сложни.
Касније смо сви заједно кренули у први разред основне школе. У разреду су били и ученици других националности које нисам познавао од раније и које сам у школи први пут видео. У који су вртић они ишли? Иако живимо у истом делу града, како се раније нисмо сретали и дружили? Био сам дете и нисам могао да разумем.
Када сам порастао мама ми је испричала целу причу. Желела је да ме упише у вртић у који су ишла деца коју сам касније упознао у школи, али јој је васпитачица рекла да је то немогуће. Упутила нас је на вртић у који су ишла само деца ромске националности. Мама тада није реаговала. Међутим, иста ситуација се поновила када је дошло време да и мој две године млађи брат крене у вртић. Моја породица је тада одлучила да реагује. Дека је пријавио случај општини и заједно са другим родитељима покренуо акцију. Убрзо након тога је затворен вртић у који су ишла само деца ромске националности.
Од моје породице сам научио да не треба да ћутимо него да говоримо и радимо да нам свима буде боље, али понекад то није лако.
Испричаћу вам шта ми се деслио у центру Београда. Изашао сам са сестром и још пар другара једно вече у град. Били смо гладни и одлучили смо да купимо пицу на Славији. Испред киоска је стајала група младића. Када су нас видели почели су да вичу: “ЦИГАНИ!” Продавачица у киоску је покушала да нас умири. Рекла нам је да се не обазиремо на њих, али били смо сви јако уплашени. Један од њих је пришао мојој сестри, понављао је све време: “Циганчице, Циганчице”, и замахнуо руком у којој је држао кока колу да је уплаши. Други је пришао мени и ударио ме кутијом од пице пар пута по глави. Нисмо смели да позовемо полицију, јер су деловали јако опасно. Били смо преплашени, јер је била ноћ и нисмо знали на шта су све спремни.
Мислим да никада нећу заборавити страх који сам тада осетио. Данас када шетам градом, гледам да не пролазим близу тог места на Славији. Иако се то давно десило, страх је остао да живи са мном.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар