Vlada Republike Srbije
Piše: Aleksandar Đorđević (Blog o socijalnom uključivanju)
Išao sam u vrtić koji su pohađala samo deca romske nacionalnosti. Naša vaspitačica je takođe bila Romkinja. Osećao sam se sigurno, jer sam bio okružen drugarima i drugaricama koje sam poznavao iz kraja. Družili smo se i bili smo složni.
Kasnije smo svi zajedno krenuli u prvi razred osnovne škole. U razredu su bili i učenici drugih nacionalnosti koje nisam poznavao od ranije i koje sam u školi prvi put video. U koji su vrtić oni išli? Iako živimo u istom delu grada, kako se ranije nismo sretali i družili? Bio sam dete i nisam mogao da razumem.
Kada sam porastao mama mi je ispričala celu priču. Želela je da me upiše u vrtić u koji su išla deca koju sam kasnije upoznao u školi, ali joj je vaspitačica rekla da je to nemoguće. Uputila nas je na vrtić u koji su išla samo deca romske nacionalnosti. Mama tada nije reagovala. Međutim, ista situacija se ponovila kada je došlo vreme da i moj dve godine mlađi brat krene u vrtić. Moja porodica je tada odlučila da reaguje. Deka je prijavio slučaj opštini i zajedno sa drugim roditeljima pokrenuo akciju. Ubrzo nakon toga je zatvoren vrtić u koji su išla samo deca romske nacionalnosti.
Od moje porodice sam naučio da ne treba da ćutimo nego da govorimo i radimo da nam svima bude bolje, ali ponekad to nije lako.
Ispričaću vam šta mi se deslio u centru Beograda. Izašao sam sa sestrom i još par drugara jedno veče u grad. Bili smo gladni i odlučili smo da kupimo picu na Slaviji. Ispred kioska je stajala grupa mladića. Kada su nas videli počeli su da viču: “CIGANI!” Prodavačica u kiosku je pokušala da nas umiri. Rekla nam je da se ne obaziremo na njih, ali bili smo svi jako uplašeni. Jedan od njih je prišao mojoj sestri, ponavljao je sve vreme: “Cigančice, Cigančice”, i zamahnuo rukom u kojoj je držao koka kolu da je uplaši. Drugi je prišao meni i udario me kutijom od pice par puta po glavi. Nismo smeli da pozovemo policiju, jer su delovali jako opasno. Bili smo preplašeni, jer je bila noć i nismo znali na šta su sve spremni.
Mislim da nikada neću zaboraviti strah koji sam tada osetio. Danas kada šetam gradom, gledam da ne prolazim blizu tog mesta na Slaviji. Iako se to davno desilo, strah je ostao da živi sa mnom.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar