Влада Републике Србије
Пише: НЕОСТАРТ (Блог о социјалном укључивању)
Скоро трећина грађана Србије има недовршену или само завршену основну школу, што значи да је неквалификована, функционално неписмена, а некада само препознају слова или су потпуно неписмени. У данашњем свету у коме се под писменошћу подразумева чак и коришћење компјутера на завидном нивоу, одсуство ове базичне вештине представља велики хендикеп.
Како деца испадају из образовног система? – одсуство подршке, изложеност ризицима
Како неко може да буде неписмен у 21. веку? Сигурно није хтео да учи, био је безобразан. Требало је родитељи да га натерају. Родитељи морају да брину о својој деци, уче са њима. Ово су реченице које често можемо чути, а занемаримо да неки родитељи забораве шта све чини њихову улогу. И где су ту онда деца?
Препуштена сама себи и улици у узрасту од 7 до 12 година када треба да буду у школи и стичу основне вештине, без подршке полако губе корак. Изостају све више и више, не иде им, не уклапају се. Беже. Нема ко да их врати.
Неку децу су родитељи терали да краду да би могли да бораве у кући, емотивно и физички злостављали, другу су оставили да брину сама о себи са 12 година, без динара и без крова над главом.
Замислите себе као дете у таквим условима. Морате да преживите и тада школа није приоритет.
Замислите да сте уместо љубави добијали батине, уместо заштите и крова над главом били препуштени улици. Колико нас би преживело? Колико нас би остало добро у души?
А има оних који су успели и једно и друго. Они који су победили сами себе.
Зашто им је потребна подршка / које су последице? – функционална неписменост
Нека деца тако одрасту, постану млади људи, упадајући у све веће проблеме док не дођу до васпитно–поправног дома. А некима, да апсурд буде већи, то омогући да по први пут имају кров над главом, сигуран оброк и време да размисле. И доста њих се покаје и пожели да се промени. Међутим, када изађу на слободу, суочавају се са истим проблемима као и раније. И поред велике жеље да се уклопе у друштво на сваком кораку наилазе на препреке.Ту долазимо до “хоћу, али не могу”. А веровали или не, у основи највећу препреку представља неписменост. Неретко се ради о основној писмености, а готово увек о функционалној.
Суочивши се са једним оваквим сазнањем и вапајима младих за помоћ и подршку, одлучујемо да нешто променимо. Покрећемо програм “Описмени се – промени се”.
Како изгледа рад на програму описмењавања?
Програм је осмишљен према потребама корисника. А потреба је била јасна – како брзо научити да се чита и пише, како брзо научити како се користи рачунар, пише sms, попуњава формулар итд. Саму технику рада креирали смо захваљујући стручној подршци једне учитељице која ради у школи за образовање одраслих и психологу који се бави младима. Све ове обуке, материјал за рад и опремљен део простора за рад на описмењавању не би био могућ да нисмо имали подршку Ерсте банке кроз програм Центрифуга за 2016. годину.
У почетку се јављала нелагодност код корисника јер их је било срамота што су неписмени. То смо полако превазилазили прихватајућим ставом и пуно усмереношћу ка њему и његовим интересовањима. Овакав став нам је омогућио и да их боље разумемо, да посредно научимо нешто о њима, да нађемо „заједнички језик“, створимо добар однос и тако подстакнемо мотивацију за рад. Радовали смо се заједно свакој новој радионици, сваком новом кораку, сваком напретку. А радовали су се и они и своје задовољдство показивали брзим напретком из дана у дан.
(…)
Текст “Описмени се – промени се” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар