Влада Републике Србије
Пише: Драгица Ојданић (28), пољопривредница из села Равни, околина Ужица (Блог о социјалном укључивању)
Потпуно свесно смо се определили да останемо на селу. Супруг и ја имамо 2 сина. Радимо даноноћно, али мало шта што произведемо можемо продати и то у бесцење. Скоро ни на једном производу, изузев малина, немамо зараду. То нас обесхрабрује. Трошкови на селу, осим оних за исхрану, нису ништа мањи од трошкова у граду, чак су много већи. Све то код нас изазива сталну напетост, бићемо искрени – и незадовољство. Од малих дана стално смо слушали да у основи сваког успеха стоји рад, а с тим смо се нас двоје слагали. Међутим, суочили смо се са чињеницом да ми улажемо максималан рад, али да он ничим није награђен, па самим тим нисмо ни успешни и тешко задовољавамо наше потребе и потребе помоћи и издржавања старих родитеља.
Зато смо себи поставили питање: где ми то грешимо?
Тражећи одговор на наше питање, закључили смо да основни узроци нашег неуспеха леже у:
- тзв. сваштарењу у пољопривредној производњи и
- непостојању земљорадничких задруга у нашем и околним селима, које би откупљивале све вишкове пољопривредних производа, пружале потребну едукацију пољопривредним произвођачима, организовале предавања из акутне проблематике свих грана пољопривреде… Задруге би упућивале пољопривреднике на савремену литературу и обезбеђивале та издања, вршиле би редовно упознавање пољопривредника са најновијим мерама државе у области унапређивања пољопривредне производње и стандарда на селу, упознавале би пољопривреднике са најновијим прописима из ове области; информисале би пољопривреднике о прописима и стандардима Европске уније, давале би им упуства о томе како доћи до подстицајних средстава које држава Србија и ЕУ обезбеђују сеоским домаћинствима итд.
С обзиром на географске и климатске карактеристике нашег села Равни, просторни положај фамилије Ојданић и локацију нашег домаћинства (близу реке Велики Рзав са клисуром Орловача у којој је позната Класња, обрасла шибљем и шумом) и расположивог имања (где има доста ливада, пашњака и њива, а у комшилуку је, нажалост, добар број кућа празан, па власници веома радо дају у закуп ливаде и пашњаке или продају сламу, сено, детелину, кукурузовину), нас двоје определили смо се да оснујемо фарму коза.
Анализирајући све могуће параметре, кроз већ дужи временски период, закључили смо, без обзира што ће нас чекати озбиљан, тежак и одговоран посао, да ћемо у њему успети и тиме наш живот и живот наше породице учинити задовољнијим и срећнијим. Том послу бисмо се до краја посветили. Од сваштарских послова обављали бисмо само неопходне, а за већину других производа појавили бисмо се на тржишту као свако други.
Тако смо, у разговору са појединцима вољним да нам изађу у сусрет, обавештени о средствима које донира Фондација “Ана и Владе Дивац”. Учествовали смо на конкурсу, добили одређена, немала, средства за почетак остварења наше циљне идеје. За почетак, много више од очекиваног, донацијом смо добили 10 уматичених сјарених јарића АЛПСКЕ расе.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар