Влада Републике Србије
Пише: Ксенија Граовац (Блог о социјалном укључивању)
Почетком јула сам у Лондону присуствовала догађају-аукцији коју је организовала мрежа која се зове The Funding Network (www.thefundingnetwork.org.uk). Пет организација је учествовало на својеврсном такмичењу – представљали су своје пројекте, активности за које им је потребна финансијска подршка. Нешто у виду одомаћеног назива – pitch.
Људи који су их слушали, нас стотинак, можда мање, имали су шансу да поставе питања, а касније и да донирају новац. Пројекти су обухватали теме од рада са децом са аутизмом до помоћи младим малолетним мајкама у Уганди. Тзв. спонзори препоручују пројекте самој мрежи, потом се од пристиглих апликација врши одабир за саму аудицију. Свака организација има на располагању 6 минута да представи своје потребе и затражи помоћ, а за саму припрему добијају и адекватан тренинг. Неко није вичан наступу пред публиком, док некоме 6 минута делује као сувише кратко време за представљање читаве организације.
Свих пет организација која сам ја слушала су имали неки интересантан аспект. Сви су помало грешили, имали трему, сви су се бавили уистину важним темама. Све сам их посматрала као прави grantmaker, тј. особа која годинама посматра организације и процењује њихове пројекте.
А онда је почела аукција. Добро вођена, професионално, уз много хумора и трчања по сали. Људи су донирали, једној по једној организацији, 100 фунти, 200 фунти, 500 фунти. Неко даје 1000 ако се прво прикупи хиљада. Дуплира. Неко дуплира 2000, 3000. Граница за све организације је била 10 000 фунти, толико им је било потребно да покрену или наставе конкретни пројекат. Две организације су остале испод те црте. Неке су прикупиле много више.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар