О чекаоницама и бројевима : Инклузија

Пише: Ђорђе Васиљевић (Блог о социјалном укључивању)

Дубоко верујем у две ствари. Прва: да свиме што видимо и не видимо управља логика, и друга: да је за сваког у животу намењена нека само њему знана лекција. Моја лично, иако ми је пређашњи живот учинила компликованим до самог понора лудила, у основи је била веома проста и апсолутно је пред било киме могу свести на два појма. Дакле, постоје НАША МЕСТА и ЧЕКАОНИЦЕ. Места су оазе у којима желимо бити, а чекаонице пак локални полусветови у којима ослушкујемо долазак нашег превоза до места из ког смо стигли или неког другог места у које смо се запутили.

Једном, мени сада тако давно, обузет оним чувеним “гневом на сто метара” сам написао како смо у нашим местима људи који пуним плућима грабе ваздух, једу, ходају, воле, раде, дају ослонац… А у њиховим чекаоницама смо бројеви који тихо дишу, да не бисмо наљутили неког надобудног државног ћату; који ту и тамо несто чалабрцну, јер је у програм ресоциализације уврштен и мањак хране; седе у кутијама исувише малим за ходање; пате, јер им пред очима нестаје и оно мало што су имали да воле; не раде, јер су претходни управници уништили погоне, економије, рибњаке, и брзо губе сваки ослонац губећи себе.

Са данашњег степеника до кога сам како-тако успео да довучем свој лични крст, пробаћу да се оправдам оном чувеном филмском репликом “био сам млад…”. Ризикујући да ме се сви бивши сапатници листом одрекну (исто као што сам се и ја одрекао свих њих како бих свој живот покушао вратити у номалу), при чистој свести изјављујем да горе поменута негдашња критика система уопште не стоји. И то из једног сасвим простог разлога.

Нисмо ми били позвани у те чекаонице, него смо их “дебело” заслужили. И не само то, систем сам по себи није ни добар ни лош. Он једноставно постоји, постављен ко зна кад и фунционише по правилима која споро еволурају у нека нова боља или лошија. На нама (бар на мени, мислим) је да дамо све од себе да уместо било какве критике уложимо труд у стално побољшање система.

Можда вам све ово звучи излишно, на крају сви можемо рећи: океј, постоји злочин и постоји казна, али сад већ улазимо у домен који није ни мало прост, препун је катарза, ја знам све о њему, а веровали или не – судбоносно може да се тиче сваког од вас.

Опростите што сам своју причу почео у неку руку неувиђајно и дозволите да вам се са благим закашњењем представим. Моје име је Ђорђе А. Васиљевић. Ако бих морао да се опишем у пар речи, рекао бих: отац четворо деце, муж, Србин, православац, Европљанин. Што би се оно казало: све под конац. А опет, до пре нешто мање од две године ја сам био број 8653. То ми је било званично име сваког месеца мање два сата током тринаест година. Незваничних имена сам имао два. За сапатнике сам био Атила са великим А. За породицу у она два сата месечно био сам Једини и Тата. И тако сам скоро деценију и по жонглирао са својим именима, трудећи се да се међу свима њима не погубим. Јер, замислите само како би то било да ме у затвору стражар назове Тата. Шалим се, наравно. Иначе, у нашим затворима стражар се из неког разлога зове командир, а павиљони у којима се битише, као и шестометарски зид који их окружује, зарад неке извитоперене естетике саздани су од фасадне цигле. Отуда и изрека да сваки грађанин наше земље има једну своју циглу “тамо”. Наравно, ту изреку понављају они који су своју циглу већ пронашли, и опет наравно њу користе као одбрамбени механизам од оних који ће своју можда тек пронаћи. Како би ово представљање било комплетно, додаћу још и то да сам време проведено у систему заслужио због кривичних недела која сам давно заборавио, а с обзиром да сам свој дуг вама као друштву одужио – надам се да ћете и ви. Сада када се познајемо, за почетак, споменуо бих вам једну од оних катарзи из увода и покушао да објасним како се то затворска судбина појединаца дотиче читавог грађанства. Увржено мишљење међу лаицима на слободи је да што је дуже број на издржавању казне то је више убеђен у своју невиност. А тачно је, у ствари, да сапатници о својој невиности испредају приче само из једног разлога. Наиме, после прве године забораве вас познаници, после треће године забораве вас пријатељи, после пете године заборави вас брачни друг, а после седме мајка. Успут се деси и по неки изузетак отприлике 1:1000, у који сасвим случајно спадам и ја. И то не зато што сам ја био нешто паметан, већ срећан да оженим жену хероја. Та срећа прави разлику.

Ево нас коначно код тога како појединци без среће утичу на све вас. Јер, кад из те паралелне Србије као бивши бројеви опет добију имена, али без иког да их изговара, дозвољавају себи луксуз да иду линијом мањег отпора и враћају се тамо где понос и одговорност мењају за сигурност.

(…)

Текст “О чекаоницама и бројевима” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.