Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Đorđe Vasiljević (Blog o socijalnom uključivanju)

Duboko verujem u dve stvari. Prva: da svime što vidimo i ne vidimo upravlja logika, i druga: da je za svakog u životu namenjena neka samo njemu znana lekcija. Moja lično, iako mi je pređašnji život učinila komplikovanim do samog ponora ludila, u osnovi je bila veoma prosta i apsolutno je pred bilo kime mogu svesti na dva pojma. Dakle, postoje NAŠA MESTA i ČEKAONICE. Mesta su oaze u kojima želimo biti, a čekaonice pak lokalni polusvetovi u kojima osluškujemo dolazak našeg prevoza do mesta iz kog smo stigli ili nekog drugog mesta u koje smo se zaputili.

Jednom, meni sada tako davno, obuzet onim čuvenim “gnevom na sto metara” sam napisao kako smo u našim mestima ljudi koji punim plućima grabe vazduh, jedu, hodaju, vole, rade, daju oslonac… A u njihovim čekaonicama smo brojevi koji tiho dišu, da ne bismo naljutili nekog nadobudnog državnog ćatu; koji tu i tamo nesto čalabrcnu, jer je u program resocializacije uvršten i manjak hrane; sede u kutijama isuviše malim za hodanje; pate, jer im pred očima nestaje i ono malo što su imali da vole; ne rade, jer su prethodni upravnici uništili pogone, ekonomije, ribnjake, i brzo gube svaki oslonac gubeći sebe.

Sa današnjeg stepenika do koga sam kako-tako uspeo da dovučem svoj lični krst, probaću da se opravdam onom čuvenom filmskom replikom “bio sam mlad…”. Rizikujući da me se svi bivši sapatnici listom odreknu (isto kao što sam se i ja odrekao svih njih kako bih svoj život pokušao vratiti u nomalu), pri čistoj svesti izjavljujem da gore pomenuta negdašnja kritika sistema uopšte ne stoji. I to iz jednog sasvim prostog razloga.

Nismo mi bili pozvani u te čekaonice, nego smo ih “debelo” zaslužili. I ne samo to, sistem sam po sebi nije ni dobar ni loš. On jednostavno postoji, postavljen ko zna kad i funcioniše po pravilima koja sporo evoluraju u neka nova bolja ili lošija. Na nama (bar na meni, mislim) je da damo sve od sebe da umesto bilo kakve kritike uložimo trud u stalno poboljšanje sistema.

Možda vam sve ovo zvuči izlišno, na kraju svi možemo reći: okej, postoji zločin i postoji kazna, ali sad već ulazimo u domen koji nije ni malo prost, prepun je katarza, ja znam sve o njemu, a verovali ili ne – sudbonosno može da se tiče svakog od vas.

Oprostite što sam svoju priču počeo u neku ruku neuviđajno i dozvolite da vam se sa blagim zakašnjenjem predstavim. Moje ime je Đorđe A. Vasiljević. Ako bih morao da se opišem u par reči, rekao bih: otac četvoro dece, muž, Srbin, pravoslavac, Evropljanin. Što bi se ono kazalo: sve pod konac. A opet, do pre nešto manje od dve godine ja sam bio broj 8653. To mi je bilo zvanično ime svakog meseca manje dva sata tokom trinaest godina. Nezvaničnih imena sam imao dva. Za sapatnike sam bio Atila sa velikim A. Za porodicu u ona dva sata mesečno bio sam Jedini i Tata. I tako sam skoro deceniju i po žonglirao sa svojim imenima, trudeći se da se među svima njima ne pogubim. Jer, zamislite samo kako bi to bilo da me u zatvoru stražar nazove Tata. Šalim se, naravno. Inače, u našim zatvorima stražar se iz nekog razloga zove komandir, a paviljoni u kojima se bitiše, kao i šestometarski zid koji ih okružuje, zarad neke izvitoperene estetike sazdani su od fasadne cigle. Otuda i izreka da svaki građanin naše zemlje ima jednu svoju ciglu “tamo”. Naravno, tu izreku ponavljaju oni koji su svoju ciglu već pronašli, i opet naravno nju koriste kao odbrambeni mehanizam od onih koji će svoju možda tek pronaći. Kako bi ovo predstavljanje bilo kompletno, dodaću još i to da sam vreme provedeno u sistemu zaslužio zbog krivičnih nedela koja sam davno zaboravio, a s obzirom da sam svoj dug vama kao društvu odužio – nadam se da ćete i vi. Sada kada se poznajemo, za početak, spomenuo bih vam jednu od onih katarzi iz uvoda i pokušao da objasnim kako se to zatvorska sudbina pojedinaca dotiče čitavog građanstva. Uvrženo mišljenje među laicima na slobodi je da što je duže broj na izdržavanju kazne to je više ubeđen u svoju nevinost. A tačno je, u stvari, da sapatnici o svojoj nevinosti ispredaju priče samo iz jednog razloga. Naime, posle prve godine zaborave vas poznanici, posle treće godine zaborave vas prijatelji, posle pete godine zaboravi vas bračni drug, a posle sedme majka. Usput se desi i po neki izuzetak otprilike 1:1000, u koji sasvim slučajno spadam i ja. I to ne zato što sam ja bio nešto pametan, već srećan da oženim ženu heroja. Ta sreća pravi razliku.

Evo nas konačno kod toga kako pojedinci bez sreće utiču na sve vas. Jer, kad iz te paralelne Srbije kao bivši brojevi opet dobiju imena, ali bez ikog da ih izgovara, dozvoljavaju sebi luksuz da idu linijom manjeg otpora i vraćaju se tamo gde ponos i odgovornost menjaju za sigurnost.

(…)

Tekst “O čekaonicama i brojevima” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.