Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
Постала је традиција да се пред Нову годину сумира година на измаку, и сви успони и падови, али се рађају и нове наде које прижељкујемо у наредном периоду. Можда је то најидеалнија прилика да се и спортисти пресаберу, и погледају уза себе, али и у будућност. Због тога сам одлучила да овај предновогодишњи блог посветим спортистима са хендикепом, те сам направила интервју са председником Параолимпијског комитета Србије, господином Зораном Мићовићем.
Реците ми нешто о зачетку и историји параолимпијског спорта код нас.
Параолимпијски спорт у Србији се развија од раних 60. година XX века кроз активности Савеза са спорт и рекреацију инвалида Југославије, односно Србије. Ове организације су биле за то време веома добро организоване и масовне. До почетка 90-их година покрет је постао заиста масован, а спортисти су остваривали врхунске резултате (погледати на сајту Параолимпијског комитета Србије), да би потом дошло до наглог пада и покрет се, уз много мука, опоравља од почетка овог века, да би у последњих 7-8 година поново почео да заузима место које му припада.
Од када делује Параолимпијски комитет Србије и колико је спортова окупљао на почетку, а колико их има данас?
Параолимпијски комитет Србије (ПОКС) је основан 2004. године, док је још постојао и Параолимпијски комитет Југославије, али када је постало јасно да државна заједница неће опстати, оснивачи Комитета су, осим физичких лица, били атлетичари, кошаркаши у колицима и стонотенисери. Данас ПОКС, осим ових спотрова, окупља и стрелце, стреличаре, скијаше, пливаче, седеће одбојкаше, бициклисте, триатлонце, голбалисте и плесаче у колицима.
Како Ви, као председник Параолимпијског комитета Србије, доживљавате свој посао и функцију? На шта сте посебно поносни?
За свој најзначајнији успех сматрам то што је организација враћена онима који је чине – спортистима и њиховим тренерима. Од мог ступања на дужност, извршили смо реформу организације у Србији: чланство чине они који се заиста баве параолимпијским спортовима, а уведени су критеријуми и процедуре за све наше активности. Основни критеријуми су резултат датог спорта и број спортиста који се њиме баве. Своју функцију доживљавам као могућност да се кроз спорт особа са инвалидитетом обави опште користан друштвени рад који је усмерен на побољшање животних услова за све особе са инвалидитетом, путем скретања пажње на достигнућа наших чланова.
Колико параолимпијски дух доприноси разбијању предрасуда у друштву и чини ли се да има помака? Колико су и саме особе са хендикепом разбиле своје баријере и постигле бољу инклузију у друштво?
Као што малопре рекох, наш покрет има велику друштвену важност, јер параолимпијски дух у првом реду мења свест самих параолимпијаца, утиче на њихово самовредновање, поставља пред њих стално нове циљеве чијом реализацијом спортиста постиже и сопствено испуњење. У другом реду, не мање значајно, је утицај на друштво у целини, на промоцију права и могућности параолимпијаца, како међу особама са инвалидитетом, тако и у целом друштву. Желим да верујем да је ПОКС својим успесима макар мало допринео општој друштвеној клими која је ипак таква да се све више ради на обарању архитектонских, али и менталних баријера.
Који су највећи успести наших параолимпијаца до сада?
Наши спортисти остварују резултате вредне дивљења. Ми годинама уназад, а посебно у последње две године, имамо подршку свих значајних државних структура, почев од Министарства омладине и спорта, па надаље. Наши спортисти имају подршку и разумевање својих локалних заједница и ми захваљујући томе и преданом раду успевамо да остваримо резултате који објективно надилазе услове у којима радимо. Резултати наших спортиста су по квалитету далеко изнад резултата спортиста који су из држава сличне величине и материјалног стања када се пореде са Србијом.
(…)
Текст “Параолимпијски спорт – будите део нечег великог и важног!” Сњежане Јолић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар