Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
У овом блогу својим текстовима желим да кроз разне теме причамо о особама са инвалидитетом, али највише о борби коју сви ми заједно свакодневно водимо да разбијамо предрасуде и побољшамо квалитет и услове живота свих нас. Волела бих да дискутујемо заједно о свему што нас брине, али понајвише о начину како то да променимо. Сви заједно знамо како нам је, али хајде да видимо и шта можемо урадити да нам буде боље.
Од кад знам за себе, свесна сам и тога да сам “другачија”. Међутим, никада то нисам видела као препреку да остварим оно што желим и досегнем свет. Негде успут ми се јавила и потреба да покажем другим да свет није другачији за мене, и мени сличне, од оног како га они виде. Кроз школовање сам пуно тога прошла и научила. Схватила сам на сопственој кожи, шта је гетоизација, дискриминациија, етикетирање и неразумевање. Сећам се и колико је било тешко одвојити се од породице, и бити далеко од њих. Сећам се и како сам се осећала кад су људи прелазили на другу страну улице, када виде мене и другаре из моје школе. Све је то било поприлично тешко, али је и будило све јачу жељу у мени да се борим. За себе и друге, за лепши свет, за све нас.
Боравећи послом у Британији видела сам на ТВ-у врло популарну дечију емисију, у којој углавном учествују деца са инвалидитетом (телесним и психичким). Пре пар дана сам на Хрватској телевизији гледала јако занимљиву емисију, француске продукције, у којој жена која је слепа, иде светом са псом водичем и прави путописе. У Америци је у једној сезони Masterchef-а победила девојка која не види. Једино код нас, кад сам предлагала да се направи рецимо емисија о кувању, где би учествовале и особе са инвалидитетом, људи су ме гледали погледом “јеси ти нормална, коме би то било занимљиво”. У Србији има само једна емисија на РТС-у која је посвећена особама са инвалидитетом, али она се односи само на питања која интересују овај део популације. Међутим, нема ни једна емисија која би била интересантна за све људе, а која се не односи само на живот особа са инвалидитетом, већ је постављена кроз призму таквог живота.
Увек кажем, кад наиђеш на јабуку која је пола лепа и једра, а пола натрула, немој је бацити. Поједи ону лепу страну, да те бар мало засити, до нечег бољег. Тако негде посматрам и живот. Увек узимам оно што је добро и гурам напред. Сматрам да нико не треба дозволити да га живот одбаци. Покушала сам, и још увек не одустајем, да покажем људима са инвалидитетом, да могу у животу урадити пуно више од онога што сами мисле да могу, и да разбију границе које им други намећу.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар