Vlada Republike Srbije
Piše: Snježana Jolić (Blog o socijalnom uključivanju)
U ovom blogu svojim tekstovima želim da kroz razne teme pričamo o osobama sa invaliditetom, ali najviše o borbi koju svi mi zajedno svakodnevno vodimo da razbijamo predrasude i poboljšamo kvalitet i uslove života svih nas. Volela bih da diskutujemo zajedno o svemu što nas brine, ali ponajviše o načinu kako to da promenimo. Svi zajedno znamo kako nam je, ali hajde da vidimo i šta možemo uraditi da nam bude bolje.
Od kad znam za sebe, svesna sam i toga da sam “drugačija”. Međutim, nikada to nisam videla kao prepreku da ostvarim ono što želim i dosegnem svet. Negde usput mi se javila i potreba da pokažem drugim da svet nije drugačiji za mene, i meni slične, od onog kako ga oni vide. Kroz školovanje sam puno toga prošla i naučila. Shvatila sam na sopstvenoj koži, šta je getoizacija, diskriminaciija, etiketiranje i nerazumevanje. Sećam se i koliko je bilo teško odvojiti se od porodice, i biti daleko od njih. Sećam se i kako sam se osećala kad su ljudi prelazili na drugu stranu ulice, kada vide mene i drugare iz moje škole. Sve je to bilo poprilično teško, ali je i budilo sve jaču želju u meni da se borim. Za sebe i druge, za lepši svet, za sve nas.
Boraveći poslom u Britaniji videla sam na TV-u vrlo popularnu dečiju emisiju, u kojoj uglavnom učestvuju deca sa invaliditetom (telesnim i psihičkim). Pre par dana sam na Hrvatskoj televiziji gledala jako zanimljivu emisiju, francuske produkcije, u kojoj žena koja je slepa, ide svetom sa psom vodičem i pravi putopise. U Americi je u jednoj sezoni Masterchef-a pobedila devojka koja ne vidi. Jedino kod nas, kad sam predlagala da se napravi recimo emisija o kuvanju, gde bi učestvovale i osobe sa invaliditetom, ljudi su me gledali pogledom “jesi ti normalna, kome bi to bilo zanimljivo”. U Srbiji ima samo jedna emisija na RTS-u koja je posvećena osobama sa invaliditetom, ali ona se odnosi samo na pitanja koja interesuju ovaj deo populacije. Međutim, nema ni jedna emisija koja bi bila interesantna za sve ljude, a koja se ne odnosi samo na život osoba sa invaliditetom, već je postavljena kroz prizmu takvog života.
Uvek kažem, kad naiđes na jabuku koja je pola lepa i jedra, a pola natrula, nemoj je baciti. Pojedi onu lepu stranu, da te bar malo zasiti, do nečeg boljeg. Tako negde posmatram i život. Uvek uzimam ono što je dobro i guram napred. Smatram da niko ne treba dozvoliti da ga život odbaci. Pokušala sam, i još uvek ne odustajem, da pokažem ljudima sa invaliditetom, da mogu u životu uraditi puno više od onoga što sami misle da mogu, i da razbiju granice koje im drugi nameću.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar