Влада Републике Србије
Пише: Миленка Матић (Блог о социјалном укључивању)
Родитељство доноси бројне изазове и задовољства. Родитељи су често у својим одлукама препуштени искључиво себи, без адекватних упута и приручника за деловање. Међутим, добра вест је да и родитељске вештине могу да се уче и унапређују. У једном од претходних текстова објављених у оквиру блогова Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва писали смо у стиловима родитељства, теоријским основама и елементима позитивног родитељства, што је својеврсни шлагворт за тему позитивне дисциплине.
Једно од питања родитеља често и јесте како васпитавати децу. Воде се бројне полемике о физичком кажњавању, али се чини да је стручна јавност једногласна у томе да се физичким кажњавањем постижу само краткорични „резултати“ и да је такав приступ на дуге стазе нефункционалан, али и неетички. Пре неколико година имали смо и велику јавну кампању Родитељ плус = Батине минус.
У најширем смислу, позитивна дисциплина представља концепт васпитања којим се преносе важне друштвене и животне вештине на начин који дубоко поштује и охрабрује и децу и одрасле (укључујући родитеље, наставнике, пружаоце услуга, омладинске раднике и друге). Позитивна дисциплина је приступ родитељству заснован на научним истраживањима, развојно је прикладан и културолошки одговоран. Ауторке Џејн Нелсен и Лин Лот популаризовале су ову идеју објавивши књигу Позитивна дисциплина од А до Ш. Оне су развиле низ тренинга за стручњаке који раде са децом и родитељима. Теоријска позадина концепта позитивне дисциплине заснива се на идејама др Алфреда Адлера и Рудолфа Драјкуса. Као оснивач индивидуалне психологије, др Адлер је први пут публици у Сједињеним Америчким Државама представио идеју едукације родитеља и образовања о родитељству 1920-их. Адлер се залагао за сигурност и добробит деце, а сматрао је да кажњавање и награђивање деце резултира проблемима у понашању – идеје које су, иако су биле револуционарне у то време, довеле до сигурнијег и праведнијег третмана деце, а посебно деце са проблемима и изазовима у понашању и других рањивих друштвених група.
Између осталог, Адлер је веровао да сва понашања (укључујући и лоше понашање) произилазе из наше урођене друштвене потребе да осетимо важност и припадање. Припадање значи да је сваком значајно да се осети као део неког тима, а важност да се осетимо цењено. Такође, његова теорија наглашава да односи утемељени у контроли над другима воде ка широј друштвеној неједнакости. „Васпитање“ казнама и наградама доводи до страха или удовољавања другима и на крају им се одузимају унутрашње задовољство, које произилази из чињења ствари сходно нашим аутентичним разлозима. Адлерове идеје инспирисале су доктора Рудолфа Драјкуса, психолога који је Адлерове теорије прилагодио раду у учионици у Бечу 1920-их, а затим и у Сједињеним Државама крајем 1930-их. Надовезујући се на Адлерове теорије, Драјкус је веровао да је топао и чврст приступ у настави и родитељству најдемократскији и најефикаснији. Објашњавајући лоше понашање код деце, он је указао да су деца обесхрабрена, јер су погрешно схватила како да задовоље своје потребе за припадношћу и важношћу. Родитељи треба да открију уверења која стоје иза понашања њихове деце и да примарни фокус ставе на однос – оно што се у позитивној дисциплини обично назива конекцијом или везом пре корекције.
Често се мисли да су дисциплина и кажњавање исто. Међутим, ми ћемо их посматрати на другачији начин. Корен речи дисциплина потиче од речи која значи „следбеник истине, принципа или поштованог учитеља“. Истинска дисциплина потиче од унутрашњег локуса контроле, не из спољашњег (из ког потичу награда и казна). Предности позитивне дисциплине која може да се усвоји и помогну деци и људима да пронађу осећај припадности и важности били би следећи:
- Помаже деци да осете осећај повезаности, припадања и значаја;
- Подржавају узајамно уважавање и охрабрење (Љубазан и чврст приступ у исто време);
- Дугорочна ефикасаност. Разматра шта дете мисли, осећа, учи и одлучује о себи и свом свету – и шта треба учинити у будућности да би преживело или напредовало;
- Преносе се важне социјалне и животне вештине као што су поштовање, брига за друге, решавање проблема, комуникација и сарадња, као и вештине давања доприноса дому, школи или широј заједници;
- Позива децу да открију колико су и за шта способна. (Подстиче конструктивну употребу личне моћи и аутономије).
Позитивна дисциплина подразумева да се открију уверења која стоје иза неког понашања. Деца одлично посматрају реалност, али могу да је интерпретирају на погрешан начин. Рецимо, долазак бебе у кућу старије дете види као окупирање маме и новонасталу ситуацију тумачи као да га мајка занемарује, мање воли или одбацује. Онда дете покушава да привуче њену пажњу најчешће на начине који нису најприхватљивији, а све зарад постизања свог циља, а то је поновна мајчина љубав и пажња. Рудолф Драјкурс, творац концепта „погрешних циљева у понашању” веровао је да су сва неприхватљива понашања деце заправо последице једног, од четири могућа, погрешна циља: превише пажње, погрешно усмерене моћи, освете или претпостављене неспособности (одустајања).
Алати и вештине које можемо да применимо у процесу васпитања деце могу се поделити у неколико група. Један од најважнијих јесте охрабрење детета. Охрабрење примећује напор и побољшање, а не само крајњи успех и гради дугорочно самопоштовање и оснаживање детета. Потом, важно је неговати и узајамно поштовање, као и рад на разумевању веровања која стоје иза понашања, а то подразумева да ефикасна дисциплина препознаје разлоге због којих деца раде оно што раде, а одрасли раде на промени тих уверења, уместо да само покушавамо да променимо понашање. Такође ефикасна комуникација и решавање проблема, фокусирање на решење уместо на казну и дисциплина која није казнена, али ни попустиљива, важни су елементи одгајања самосталне и слободне деце.
Сва деца заслужују шансу да развијају животне вештине у пријатној атмосфери. Подучавањем деце основним животним вештинама стварају се предуслови за развој позитивних карактеристика деце у одраслом добу. То се најлакше постиже укључивањем деце у свакодневне послове у породици (вртићу, разреду), нуђењем ограничених избора, охрабривањем деце ставом да су грешке прилике за учење, одржавањем породичних/вртићких/разредних састанака, издвајањем времена за подучавање животним вештинама, вештинама комуникације и решавања проблема, развој осећања одговорности итд.
———-
Текст „Позитивна дисциплина” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Миленке Матић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар