Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
Питање запошљавања је у Србији генерално један велики проблем, али када су у питању особе са хендикепом, тај проблем је још израженији. Иако постоји Закон о запошљавању и професионалној рехабилитацији особа са инвалидитетом, који промовише афирмацију при запошљавању, некако је у пракси то другачије.
Моја другарица која је програмер, што је у данашње време веома тражено занимање, конкурисала је у више фирми. Иако већ ради у једној фирми, није задовољна условима рада, чак је на неки начин и дискриминисана, па покушава већ дуже време да нађе нови посао. Међутим, осим интервјуа, на којима се обично добро покаже, ништа више јој не понуде. Разлози су очигледни. У великој понуди овог занимања на тржишту рада, фирме просто не желе да запосле особе са хендикепом. Још ако је у питању жена у мушком свету, проблеми су и већи.
Са друге стране, политичари често изјављују како се, рецимо, ове године у Србији запослило 5000 особа са хендикепом. Оно што је мени упитно у тим изјавама је да ли има толико радно способних особа са хендикепом на тржишту рада, као и да ли би се бар негде чуло да се неко запослио од толиког броја људи, јер већ годинама нисам чула за више од пар људи да се запослило по овом критеријуму. И сама већ скоро десет година радим без сталног запослења. Прво сам била ангажована по Уговору о привременим и повременим пословима, а касније на одређено, и тако у круг.
Мислим да би првенствено државни органи требало у својим редовима да спроведу програме позитивне дискриминације и запосле много више особа са хендикепом. Тек спорадично има неко ко је још раније ангажован, мада и међу њима већина ради или по уговору или на одређено. Иако је систем запошљавања у државним органима нешто другачији, још нисам чула да је неки државни орган расписао конкурс баш за особе са хендикепом, или конкурс на којем би ове особе имале предност. Не знам, можда нисам у праву, али до мене још није дошла нека таква информација. Чак у министарствима која имају секторе који се баве проблемима особа са хендикепом, немају људе који ће из сопственог искуства вероватно најбоље радити овај посао. Колико знам, једино је Повереник за заштиту равноправности ангажовао људе из ове групације.
Приватне фирме, чини ми се, радије плаћају пенале држави који су прописани поменутим законом уколико на одређен број запослених немају запослену и особу са хендикепом, него да некога и запосле. Донекле их и разумем. Фирма мора да се обавеже да ће запослити ову особу за стално, а онда од државе добије или средства да прилагоди радно место, или двогодишње финансирање доприноса и плате за запосленог. Запослена особа са хендикепом добија плату која је у висини од 50% од просечних примања на републичком нивоу. Приватне компаније не плаћају разлику до пуне плате, јер нити им се исплати, нити имају обавезу. Плус, ако се особе са хендикепом и запосле у некој фирми, рачунајући да су добили посао за стално, није ретко да после истека те две године добију и отказ, јер фирма не жели или не може да финансира то радно место. Да ли се онда исплати и предузећима и особама са хендикепом да користе програме које даје држава? Мислим да се особама са хендикепом више исплати да се ангажују као било који други радник. То подразумева наравно и рад на црно, или полулегално, на одређено, по основу разних уговора и слично.
(…)
Текст “Посао” Сњежане Јолић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар