Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Snježana Jolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Pitanje zapošljavanja je u Srbiji generalno jedan veliki problem, ali kada su u pitanju osobe sa hendikepom, taj problem je još izraženiji. Iako postoji Zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom, koji promoviše afirmaciju pri zapošljavanju, nekako je u praksi to drugačije.

Moja drugarica koja je programer, što je u današnje vreme veoma traženo zanimanje, konkurisala je u više firmi. Iako već radi u jednoj firmi, nije zadovoljna uslovima rada, čak je na neki način i diskriminisana, pa pokušava već duže vreme da nađe novi posao. Međutim, osim intervjua, na kojima se obično dobro pokaže, ništa više joj ne ponude. Razlozi su očigledni. U velikoj ponudi ovog zanimanja na tržištu rada, firme prosto ne žele da zaposle osobe sa hendikepom. Još ako je u pitanju žena u muškom svetu, problemi su i veći.

Sa druge strane, političari često izjavljuju kako se, recimo, ove godine u Srbiji zaposlilo 5000 osoba sa hendikepom. Ono što je meni upitno u tim izjavama je da li ima toliko radno sposobnih osoba sa hendikepom na tržištu rada, kao i da li bi se bar negde čulo da se neko zaposlio od tolikog broja ljudi, jer već godinama nisam čula za više od par ljudi da se zaposlilo po ovom kriterijumu. I sama već skoro deset godina radim bez stalnog zaposlenja. Prvo sam bila angažovana po Ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, a kasnije na određeno, i tako u krug.

Mislim da bi prvenstveno državni organi trebalo u svojim redovima da sprovedu programe pozitivne diskriminacije i zaposle mnogo više osoba sa hendikepom. Tek sporadično ima neko ko je još ranije angažovan, mada i među njima većina radi ili po ugovoru ili na određeno. Iako je sistem zapošljavanja u državnim organima nešto drugačiji, još nisam čula da je neki državni organ raspisao konkurs baš za osobe sa hendikepom, ili konkurs na kojem bi ove osobe imale prednost. Ne znam, možda nisam u pravu, ali do mene još nije došla neka takva informacija. Čak u ministarstvima koja imaju sektore koji se bave problemima osoba sa hendikepom, nemaju ljude koji će iz sopstvenog iskustva verovatno najbolje raditi ovaj posao. Koliko znam, jedino je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti angažovao ljude iz ove grupacije.

Privatne firme, čini mi se, radije plaćaju penale državi koji su propisani pomenutim zakonom ukoliko na određen broj zaposlenih nemaju zaposlenu i osobu sa hendikepom, nego da nekoga i zaposle. Donekle ih i razumem. Firma mora da se obaveže da će zaposliti ovu osobu za stalno, a onda od države dobije ili sredstva da prilagodi radno mesto, ili dvogodišnje finansiranje doprinosa i plate za zaposlenog. Zaposlena osoba sa hendikepom dobija platu koja je u visini od 50% od prosečnih primanja na republičkom nivou. Privatne kompanije ne plaćaju razliku do pune plate, jer niti im se isplati, niti imaju obavezu. Plus, ako se osobe sa hendikepom i zaposle u nekoj firmi, računajući da su dobili posao za stalno, nije retko da posle isteka te dve godine dobiju i otkaz, jer firma ne želi ili ne može da finansira to radno mesto. Da li se onda isplati i preduzećima i osobama sa hendikepom da koriste programe koje daje država? Mislim da se osobama sa hendikepom više isplati da se angažuju kao bilo koji drugi radnik. To podrazumeva naravno i rad na crno, ili polulegalno, na određeno, po osnovu raznih ugovora i slično.

(…)

Tekst “Posao” Snježane Jolić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.