Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: НЕОСТАРТ (Блог о социјалном укључивању)

Два сата дневно изван ћелије, два пакета месечно и једна посета месечно у трајању од сат времена. Ако погледате истраживања видећете да је то оно што следује више од три четвртине затвореника у српским затворима. Након неког времена у оваквом третману и често година проведених изван система тешко је вратити се на „прави пут“. Најчешће ће одмах по напуштања затворских зидина наићи на нови зид, сазидан полако, годинама и са обе стране. То је зид између њих и света у који треба да се врате.  С једне стране ми их не желимо назад јер мислимо да смо бољи од њих, с друге стране они не желе да се врате у свет где их већина сматра горима од себе. Некада је тај зид већи и тежи од онога којим смо их држали даље од себе док су служили казну. Уз додатно смањену способност комуникације услед изолације, губитак здравих социјалних контакта за ослонац, слабо ако икакво радно искуство и недостатак подршке институција, не можемо да очекујемо другачији исход од самоиспуњујућег пророчанства да је „једном робијаш – увек робијаш“. Већина њих изаћи ће из затвора без основних докумената, вратиће се у кућу у којој је струја искључена због неплаћања рачуна док су били на издржавању казне, а за први оброк на слободи мораће да замоле некога ко их још није одбацио. Проналажење запослења, рад и живот од тог рада су нешто што решава већину проблема са којима се бивша осуђена лица сусрећу већ у првим данима слободе. Ипак, после свега наведеног, није лако пронаћи прилику, дотерати се и представити у најбољем светлу некоме од кога ћете скоро сигурно морати да кријете велики део своје прошлости. Многи на том путу посустану и често невољно врате старим начинима преживљавања, али ово није прича о њима. Ово је прича о онима који су скупили храброст да се ухвате у коштац с проблемима који су их сачекали и свим онима који би то могли урадити ако им се пружи прилика.

Из вишегодишњег искуства рада са овом популацијом увидели смо да је жеља за проналаском запослења након издржане казне затвора најбољи показатељ жеље за променом и укључивањем у одговорне животне токове. Из тог разлога би и напор, који је потребно уложити у подршку особама у том процесу, требало да прати тај приоритет. Држава не препознаје бивша осуђена лица као теже запошљиву категорију, иако по свим критеријумима они то јесу. Поред тога што се теже уклапају у животне токове, често ће бити и отпуштени ако се сазна да су некада били у затвору. Није овде ствар тога да треба пружити прилику некоме зато што ће, ако му се прилика не пружи, учинити кривично дело, прилику треба пружити зато што је неко у стању потребе, зато што је то људски, па и, ако баш желите, зато што је боље да неко зарађује колику год дневницу, живи од свог рада, издржава породицу и доприноси друштву, него да се за његов боравак у затвору издваја петнаест еура дневно од новца пореских обвезника.

Већина нас зна колико је тешко пронаћи посао у Србији, а колико је тешко пронаћи посао у Србији ако сте некада били осуђени знају само они који су у неком тренутку живота били у таквој ситуацији. Последње три године НЕОСТАРТ успешно спроводи програм Кутак за активно тражење посла, последње две у сарадњи са Градским центром за социјално предузетништво Београда, а само за последњих годину дана кроз програм је прошло преко педесет бивших осуђених лица. На почетку нашег рада очекивали смо да подршка може да подстакне особу и помогне у проналажењу посла, али нисмо очекивали резултате који су се појавили. Упркос распрострањеним уверењима да „они“ неће желети да раде или да нису способни за поштен посао, већина људи који су нам се обратили желели да пронађу посао, желели су нешто другачије од онога што су до тада имали, желели су прилику да почну испочетка. Мотивисани таквим стањем уредили смо програм тако да поред основних ресурса за тражење посла, бивша осуђена лица добију и обуку за разговор са послодавцем, помоћ при писању радне биографије и, најважније, подршку у току самог процеса тражења посла. Често је потребно поставити реалне циљеве, а зарад тога некада треба подићи очекивања док је у другим случајевима потребно смањити их. Одбијање никоме не прија, али онима који су од малих ногу изградили систем одбране који их удаљава од друштва то пада још теже. Бити поред особе док учи да је део живота бити одбијен често подсећа на учење детета да хода, а бити са њима на вези када вам јаве да су добили посао за који су напорно радили да добију прилику да се покажу је непроцењиво. Половина корисника програма одустала је после првог доласка, највероватније очекујући да ћемо одмах имати да им понудимо радно место. Од оне половине корисника која је наставила да долази, сви су пронашли посао у року од највише неколико недеља. Неки од њих раде на истом месту годинама након изласка из нашег програма, неки су мењали послове у међувремену и тиме додатно показали да су се уклопили у игру по правилима која важе за све, док неки, на жалост, након што послодавац сазна да су били у затвору, буду отпуштени, али нам се често врате како бисмо заједно покушали поново.

(…)

Текст “Посао као почетак промене” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.