Влада Републике Србије
Пише: Петар Стојановић (Блог о социјалном укључивању)
Социјално укључивање састоји се од мера које имају за циљ да омогуће свим грађанима да учествују у друштвеним токовима, без прављења разлика по основу њихових личних својстава, као што су пол, узраст, здравствено стање, социјално порекло, националност, вероиспосвест, раса, и томе слично. Наиме, појединци и групе које се по неком основу разликују од опште популације, чешће наилазе на тешкоће у запошљавању, изложени су препрекама у остваривању права на образовање и здравствену заштиту, и, у великом броју случајева, проводе живот у сиромаштву. Мере социјалног укључивања требало би да омогуће пружање једнаких шанси свима, путем отклоњања препрека које се налазе пред угроженим појединцима и групама. Најкраће речено – циљ је осигурати добробит свим члановима друштва.
Борба за добробит свих чланова друштва, независно од њихових међусобних разлика, одраз је система вредности чију окосницу представља човек, појединац, и његова неотуђива права – лична, политичка, социјална, економска и културна. (Наравно, у складу да димензијама људског постојања које штите, одређена социјална, економска и културна права представљају најважније области у којима се остварују мере за повећање благостања и добробити појединаца.)
Овакав систем вредности, који је заснован на људским правима и слободама, представља темељ друштвеног уређења у великом броју земаља савременог света.
Није увек било тако. Наиме, људска права представљају тековину нововековних борби, док је у античком (робовласничком) друштву, човек могао бити сведен на пуки предмет својине, без било каквих права.
Дакле, у великом делу човечанства данас не постоји проблем прокламовања људских права као темељних норми правног поретка, односно друштвеног уређења, али остају одређене тешкоће у остваривању проглашених права. Другим речима, још увек постоји мањи или већи раскорак између нормативно прокламованих права и стварних могућности за њихово остваривање.
Конкретније, правне норме цивилизованих земаља прокламују право на образовање, право на рад, право на здравствену и социјалну заштиту, итд. за све, без обзира на пол, расу, националну припадност, вероисповест, узраст, здравствено стање, брачни статус, социјално порекло, и томе слично. Међутим, у пракси, појединцима или групама се ускраћују нека од прокламованих права управо по основу разлика у погледу узраста, здравственог стања, социјалног порекла и других личних својстава.
Уколико пажљивије погледамо шта све обухвата корпус социјалних, економских и културних права, као и у чему се све могу састојати мере за повећање благостања и добробити појединаца, можемо дочи до закључка да држава није ни једини ни самостални актер социјалне политике, већ одређени допринос морају да пруже и међународне организације, невладине организације, удружења грађана, верске институције, али и породице, и сваки поједини припадник друштва.
Иако појединац, са својим ограниченим ресурсима, најмање може допринети повећању благостања и добробити друштва, у даљем тексту биће посматран као најважнији чинилац мера за смањење сиромаштва и друштвене искључености.
Наиме, уколико у свести појединца не постоји уверење да сви чланови друштва имају право на благостање и пуну друштвену укљученост, независно од њихових међусобних разлика, тада овакав поглед на свет неће постојати ни у скуповима појединаца, од најмањег, као што је породица, до највећег, каква је држава. Другим речима, став појединца према друштвеној искључености и сиромаштву одређује какве ће се мере примењивати на државном нивоу ради отклањања ових проблема, односно, да ли ће се било шта предузимати по овом питању.
Претходни аргумент не би требало да буде споран. Наиме, уколико одређени квалитет не постоји у појединачним, саставним деловима једне целине, онда не може постојати ни у целини као таквој. Међутим, зашто би једног припадника друштва интересовала добробит другог члана његове заједнице? Из ког разлога би требало подржавати мере за смањење сиромаштва и друштвене искључености?
Пођимо од себе. Да ли желимо да будемо искључени из друштва и да поседујемо тако скромне материјалне ресурсе да боравимо испод минимума прихватљивог начина живота? Свакако да не. Желимо да живимо у благостању, у најширем могућем значењу овог појма.
Да ли смо ми изузетак у том погледу, или исту жељу примећујемо код других. Није потребно посебно доказивати да су у овом смислу људи исти – сви теже животу у благостању и пуној друштвеној укључености.
Према томе, уколико ми тежимо благостању, и потпуно смо уверени да имамо право на повољне животне околности, а истовремено смо свесни једноставне истине да сви други имају ту исту основну жељу, може ли постојати било какав логички разлог за став да ти други људи немају право на живот изван мрачне области сиромаштва и друштвене искључености?
Можда мислимо да неки појединци или групе не би требало да имају иста права као ми, јер су по неком основу другачији од нас. Међутим, у светлу истине да основу људског постојања и целокупног делања представља једна те иста тежња за срећом, нису ли разлике у погледу пола, вере, расе, узраста, здравственог стања и сл. само површног и секундарног значаја?
Уосталом, многе разлике између нас и других нису вечите и непроменљиве. Напротив.
Потпуно је извесно да ћемо сви ми, у ближој или даљој будућности, постати припадници најмање једне групе која је данас изложена друштвеној искључености и сиромаштву. Ради се о старима. Према томе, колико год да се осећамо снажним и независним током најпросперитетнијег раздобља живота, сасвим је сигурно да ћемо у позном животном добу зависити од подршке и помоћи других.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар