Влада Републике Србије
Пише: Видан Данковић (Блог о социјалном укључивању)
Припремамо ПРаћку*. Учесталији су мејлови, телефонски позиви, шеровани документи… Време до конференције (Т) је обрнуто пропорционално тензији (X). Припремамо се, бранимо ставове и интересе, трудимо се да процес буде демократичан. Размишљамо више него иначе о цивилном сектору** и комуникацијама, о томе како нас види и чује народ који није у “сектору”. И размишљамо више него иначе о “сектору” самом.
Пре неки дан сам из мог насеља, на састанак у Кући људских права, кренуо бициклом. Бициклом од Браће Јерковића до града не идем довољно често. Углавном због тога што треба проћи узану Маринкову бару и само за возила и “здраве” пешаке пројектовану раскрсницу Устаничке и Јужног булевара. Пишем “здраве” пешаке јер се на овој раскрсници пешаци степеницама спуштају и пролазе испод ње. Од 1974. године. Читам да је градоначелник критиковао архитекте што петља на Аутокоманди има семафоре. Расправе од самог почетка… Да ли је некоме засметало што овим пројектом нису предвиђене приступачне*** пешачке комуникације? Ако некоме и јесте засметало очигледно да ти људи нису били довољно утицајни (моћни) да се њихова примедба уважи.
И тако, од 1974. године, ми, који у центар Београда улазимо јавним превозом или бициклом са југа, немамо другу опцију од: “Степенице, па испод!”. Док особе са инвалидитетом могу само да сањају о томе да се овамо упуте пешака… А и где би?
Састанак почиње у 10.00, рачунам да ми треба око 30 минута и због јутарњег шпица крећем око 9:15. Крећем у сакоу и ципелама јер се налазим са човеком који држи до изгледа. Човеком који ће сутра можда бити градоначелник Београда. Сако и ципеле су must****. И већ током првог километра осећам да држање и брзину вожње морам да прилагодим свом тренутном изгледу. Схватам да овај пут морам да возим као господин човек.
Кроз Маринкову бару пролазим поред колоне аутомобила питајући се о чему ли сад размишљају ови људи док господин човек зуји поред њих. О чему ли размишљају они заглављени на раскрсници Устаничке и Крушевачке улице? Зашто та раскрсница није кружни ток никада ми неће бити јасно… И тако ја Устаничком наставим према Аутокоманди до оне горепоменуте раскрснице са Јужним булеваром. Силазим и поново се пењем на бајс, што због недостатка бициклистичке инфраструктуре, што због недостатка кондиције, и стижем до Славије. “Немам флуоросцентни прслук”, прође ми кроз главу док сам се гурајући бицикл тротоаром приближавао саобраћајцу на Славији.
“Је л’ почео да се примењује онај закон да морам да носим прслук?”, довикнух.
“Од 2009. се примењује тај закон”, (вицкаст неки саобраћајац, симпатичан). “Али не брини, то је више за вече, да будеш уочљив возачима.”
“Па јесте, овим возачима сам свакако уочљив сада.”
Покушавам и ја да будем вицкаст, и охрабрен овим пењем се на бицикл. “Пешаци су за бициклисте понекад опаснији од аутомобила”, помислио сам и кренуо коловозом.
Уживао сам у јутарњој вожњи бицикла од Славије до Лондона. Полако. Да “испоштујем” колегинице и колеге возаче, са аутомобилима и тролама сам чекао да се упали зелено. И у 9:56 био сам на одредишту. Љут на себе што се господски на бициклу нисам возио чешће.
Сваки пут када сам то реално могао. Тог дана сам, а да се нисам ни ознојио, смањио свој угљенични отисак, физички сам био активнији и енергичнији на састанку.
(…)
Текст “ПРипремамо ПРаћку” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар