Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Vidan Danković (Blog o socijalnom uključivanju)

Pripremamo PRaćku*. Učestaliji su mejlovi, telefonski pozivi, šerovani dokumenti… Vreme do konferencije (T) je obrnuto proporcionalno tenziji (X). Pripremamo se, branimo stavove i interese, trudimo se da proces bude demokratičan. Razmišljamo više nego inače o civilnom sektoru** i komunikacijama, o tome kako nas vidi i čuje narod koji nije u “sektoru”. I razmišljamo više nego inače o “sektoru” samom.

Pre neki dan sam iz mog naselja, na sastanak u Kući ljudskih prava, krenuo biciklom. Biciklom od Braće Jerkovića do grada ne idem dovoljno često. Uglavnom zbog toga što treba proći uzanu Marinkovu baru i samo za vozila i “zdrave” pešake projektovanu raskrsnicu Ustaničke i Južnog bulevara. Pišem “zdrave” pešake jer se na ovoj raskrsnici pešaci stepenicama spuštaju i prolaze ispod nje. Od 1974. godine. Čitam da je gradonačelnik kritikovao arhitekte što petlja na Autokomandi ima semafore. Rasprave od samog početka… Da li je nekome zasmetalo što ovim projektom nisu predviđene pristupačne*** pešačke komunikacije? Ako nekome i jeste zasmetalo očigledno da ti ljudi nisu bili dovoljno uticajni (moćni) da se njihova primedba uvaži.

I tako, od 1974. godine, mi, koji u centar Beograda ulazimo javnim prevozom ili biciklom sa juga, nemamo drugu opciju od: “Stepenice, pa ispod!”. Dok osobe sa invaliditetom mogu samo da sanjaju o tome da se ovamo upute pešaka… A i gde bi?

Sastanak počinje u 10.00, računam da mi treba oko 30 minuta i zbog jutarnjeg špica krećem oko 9:15. Krećem u sakou i cipelama jer se nalazim sa čovekom koji drži do izgleda. Čovekom koji će sutra možda biti gradonačelnik Beograda. Sako i cipele su must****. I već tokom prvog kilometra osećam da držanje i brzinu vožnje moram da prilagodim svom trenutnom izgledu. Shvatam da ovaj put moram da vozim kao gospodin čovek.

Kroz Marinkovu baru prolazim pored kolone automobila pitajući se o čemu li sad razmišljaju ovi ljudi dok gospodin čovek zuji pored njih. O čemu li razmišljaju oni zaglavljeni na raskrsnici Ustaničke i Kruševačke ulice? Zašto ta raskrsnica nije kružni tok nikada mi neće biti jasno… I tako ja Ustaničkom nastavim prema Autokomandi do one gorepomenute raskrsnice sa Južnim bulevarom. Silazim i ponovo se penjem na bajs, što zbog nedostatka biciklističke infrastrukture, što zbog nedostatka kondicije, i stižem do Slavije. “Nemam fluoroscentni prsluk”, prođe mi kroz glavu dok sam se gurajući bicikl trotoarom približavao saobraćajcu na Slaviji.

“Je l’ počeo da se primenjuje onaj zakon da moram da nosim prsluk?”, doviknuh.

“Od 2009. se primenjuje taj zakon”, (vickast neki saobraćajac, simpatičan). “Ali ne brini, to je više za veče, da budeš uočljiv vozačima.”

“Pa jeste, ovim vozačima sam svakako uočljiv sada.”

Pokušavam i ja da budem vickast, i ohrabren ovim penjem se na bicikl. “Pešaci su za bicikliste ponekad opasniji od automobila”, pomislio sam i krenuo kolovozom.

Uživao sam u jutarnjoj vožnji bicikla od Slavije do Londona. Polako. Da “ispoštujem” koleginice i kolege vozače, sa automobilima i trolama sam čekao da se upali zeleno. I u 9:56 bio sam na odredištu. Ljut na sebe što se gospodski na biciklu nisam vozio češće.

Svaki put kada sam to realno mogao. Tog dana sam, a da se nisam ni oznojio, smanjio svoj ugljenični otisak, fizički sam bio aktivniji i energičniji na sastanku.

(…)

Tekst “PRipremamo PRaćku” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.