Простор за младе : Инклузија

Пише: Милан Стојиљковић (Блог о социјалном укључивању)

На месту дивље депоније настао је парк, довољан разлог и очигледан резултат да добијемо ветар у леђа – мештане свих старосних доби. Гомила са приступницама је расла, али и са идејама за нове пројекте. 2009. година је била бурна, пуна активизма и позитивних промена. Нисмо више били само млади ентузијасти који желе нешто да ураде за своју локалну заједницу, већ смо нешто урадили, доказали да можемо и пожелели још тога.

„Урбана оаза“ је назив следећег пројекта у оквиру програма „РешивоЈЕ“ – „Е, могу и ја!“ који спроводи Европски покрет у Србији из Београда. Пројекат смо реализовали у сарадњи са Основном школом „Бранислав Нушић“ из Доње Трнаве, а подразумевао је едукацију чак 80 основаца од V до VIII разреда о очувању животне средине и рециклирању, као и организовање радионица за израду и осликавање канти за одлагање отпада и табли упозорења и њихово постављање у чак девет околних села. Овде смо обезбедили велику базу волонтера. Придружили су нам се, не само деца, већ и наставници и родитељи.

На летњем распусту смо, уз подршку Фонда за отворено друштво, организовали петодневни тематски камп који смо назвали „Хајде да проведемо распуст у школи“. Теме кампа су биле: екологија, спорт, цивилни сектор и омладински активизам. У кампу је боравило чак 50 младих људи са југа Србије, а посетио нас је велики број партнерских удружења са којима смо само још једном потврдили добру сарадњу. Показали смо да боравак у школи може да буде јако интересантан и то распустом.

Кренули смо озбиљно да радимо и било нас је све више активних. Оно што нам је недостајало је простор за рад, окупљање, дружење… Били смо решени да до простора додјемо и погодите, опет смо се сусрели са Саветом грађана. Ако нису разумели наше намере за садњу „Милион стабала“, како ће разумети идеју да стари и без функције Дом културе претворимо у прави културни центар? Вођени претходним искуством, али ипак пуни оптимизма, решили смо да се упутимо на адресу председника села. Били смо изненађени реакцијом, али смо заборавили да сада већ имамо конкретне разултате иза себе. Човек нам је без поговора уручио кључеве од свих просторија у Дому културе и изјавио да се тешка срца повлачи са ове фунцкије, јер за 10-ак година колико је он председник села он није успео да уради нешто слично, а највише то да уједини мештане и усмери их ка истом циљу, циљу за добробит свих нас. Одмах смо, пуни еуфорије, написали пројекат „Дом за све“ и аплицирали код BCIF-а. Убрзо је стигла лепа вест, пројекат нам је одобрен. Никада нећу заборавити тренутак када на састанку саопштавам члановима вест да нам је одобрен још један пројекат. Гледам их, радују се, вриште, скачу, а Јелена плаче… И ја сам био срећан, веома забринут, истовремено оптимистичан, али ипак и мало скептичан знајући колики нас посао очекује. Нисам видео друго решење него да сазовемо збор и мештане директно обавестимо о активностима које планирамо. Тако је и било. Они су били одушевљени идејом и свако од њих понудио је нешто: новац, материјал, алат за рад, прозор, врата, физичку помоћ… Кренуло је…

Време је ишло, доста је изгубљено на припремним активностима типа ангажовање волонтера, мајсотра, набавка материјала, алата за рад, подела послова и др. Заиста је било много посла, јер након затварања локалне продавнице ’90-их година, остао је само хаос – нераван бетон на поду, таван без плоче који прокишњава јер фале црепови, ороњено степениште испред врата. Није било проблема, научили смо да глетујемо, фарбамо, малтеришемо, радимо на мешалици, постављамо ламинат. Радили смо од јутра до сутра, а старије мештанке су нас често посећивале са погачама, кифлицама, колачима и др. а највеће изненадјење била је гајбица пуна јагода. Није се ретко дешавало да нас неко изненади и буреком у 3h ујутру када се враћа из града. Нисмо знали ни за излазак, нити за било шта друго. Било је невероватно, јунски рок у току, а опет Дом пун активиста. И наравно, као и увек бисера на претек… Једне ноћи, завршавали смо бетонирање пода у магацину од некадашње продавнице. Пошто нас је уhватио мрак, старији мештани који су знали овај посао напустили су нас јер сутра раде, а ми сами, принаучени, наставили смо током ноћи да радимо. Није било ко шта ради, морало се, па су на пример две Милене испред Дома радиле на мешалици. Права сеоска идила, избачен рефлектор и девојке лопатарају. Било је касно, негде око 2h после поноћи. Прошао је ауто, застао, вратио се у рикверц, поново пошао и коначно се опет вратио. Био то је мештанин суседног села који је изјавио: „Морао сам да се вратим, знам да ништа нисам пио, а био сам убеђен да hалуцинирам, свака част“. Сваким даном, Дом је све лепше и лепше изгледао, а највише је добио на естетици када смо офарбали фасаду и лукове у моравском стилу испод трема.

(…)

Текст “Простор за младе” Милана Стојиљковића у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.