Vlada Republike Srbije
Piše: Milan Stojiljković (Blog o socijalnom uključivanju)
Na mestu divlje deponije nastao je park, dovoljan razlog i očigledan rezultat da dobijemo vetar u leđa – meštane svih starosnih dobi. Gomila sa pristupnicama je rasla, ali i sa idejama za nove projekte. 2009. godina je bila burna, puna aktivizma i pozitivnih promena. Nismo više bili samo mladi entuzijasti koji žele nešto da urade za svoju lokalnu zajednicu, već smo nešto uradili, dokazali da možemo i poželeli još toga.
„Urbana oaza“ je naziv sledećeg projekta u okviru programa „RešivoJE“ – „E, mogu i ja!“ koji sprovodi Evropski pokret u Srbiji iz Beograda. Projekat smo realizovali u saradnji sa Osnovnom školom „Branislav Nušić“ iz Donje Trnave, a podrazumevao je edukaciju čak 80 osnovaca od V do VIII razreda o očuvanju životne sredine i recikliranju, kao i organizovanje radionica za izradu i oslikavanje kanti za odlaganje otpada i tabli upozorenja i njihovo postavljanje u čak devet okolnih sela. Ovde smo obezbedili veliku bazu volontera. Pridružili su nam se, ne samo deca, već i nastavnici i roditelji.
Na letnjem raspustu smo, uz podršku Fonda za otvoreno društvo, organizovali petodnevni tematski kamp koji smo nazvali „Hajde da provedemo raspust u školi“. Teme kampa su bile: ekologija, sport, civilni sektor i omladinski aktivizam. U kampu je boravilo čak 50 mladih ljudi sa juga Srbije, a posetio nas je veliki broj partnerskih udruženja sa kojima smo samo još jednom potvrdili dobru saradnju. Pokazali smo da boravak u školi može da bude jako interesantan i to raspustom.
Krenuli smo ozbiljno da radimo i bilo nas je sve više aktivnih. Ono što nam je nedostajalo je prostor za rad, okupljanje, druženje… Bili smo rešeni da do prostora dodjemo i pogodite, opet smo se susreli sa Savetom građana. Ako nisu razumeli naše namere za sadnju „Milion stabala“, kako će razumeti ideju da stari i bez funkcije Dom kulture pretvorimo u pravi kulturni centar? Vođeni prethodnim iskustvom, ali ipak puni optimizma, rešili smo da se uputimo na adresu predsednika sela. Bili smo iznenadjeni reakcijom, ali smo zaboravili da sada već imamo konkretne razultate iza sebe. Čovek nam je bez pogovora uručio ključeve od svih prostorija u Domu kulture i izjavio da se teška srca povlači sa ove funckije, jer za 10-ak godina koliko je on predsednik sela on nije uspeo da uradi nešto slično, a najviše to da ujedini meštane i usmeri ih ka istom cilju, cilju za dobrobit svih nas. Odmah smo, puni euforije, napisali projekat „Dom za sve“ i aplicirali kod BCIF-a. Ubrzo je stigla lepa vest, projekat nam je odobren. Nikada neću zaboraviti trenutak kada na sastanku saopštavam članovima vest da nam je odobren još jedan projekat. Gledam ih, raduju se, vrište, skaču, a Jelena plače… I ja sam bio srećan, veoma zabrinut, istovremeno optimističan, ali ipak i malo skeptičan znajući koliki nas posao očekuje. Nisam video drugo rešenje nego da sazovemo zbor i meštane direktno obavestimo o aktivnostima koje planiramo. Tako je i bilo. Oni su bili oduševljeni idejom i svako od njih ponudio je nešto: novac, materijal, alat za rad, prozor, vrata, fizičku pomoć… Krenulo je…
Vreme je išlo, dosta je izgubljeno na pripremnim aktivnostima tipa angažovanje volontera, majsotra, nabavka materijala, alata za rad, podela poslova i dr. Zaista je bilo mnogo posla, jer nakon zatvaranja lokalne prodavnice ’90-ih godina, ostao je samo haos – neravan beton na podu, tavan bez ploče koji prokišnjava jer fale crepovi, oronjeno stepenište ispred vrata. Nije bilo problema, naučili smo da gletujemo, farbamo, malterišemo, radimo na mešalici, postavljamo laminat. Radili smo od jutra do sutra, a starije meštanke su nas često posećivale sa pogačama, kiflicama, kolačima i dr. a najveće iznenadjenje bila je gajbica puna jagoda. Nije se retko dešavalo da nas neko iznenadi i burekom u 3h ujutru kada se vraća iz grada. Nismo znali ni za izlazak, niti za bilo šta drugo. Bilo je neverovatno, junski rok u toku, a opet Dom pun aktivista. I naravno, kao i uvek bisera na pretek… Jedne noći, završavali smo betoniranje poda u magacinu od nekadašnje prodavnice. Pošto nas je uhvatio mrak, stariji meštani koji su znali ovaj posao napustili su nas jer sutra rade, a mi sami, prinaučeni, nastavili smo tokom noći da radimo. Nije bilo ko šta radi, moralo se, pa su na primer dve Milene ispred Doma radile na mešalici. Prava seoska idila, izbačen reflektor i devojke lopataraju. Bilo je kasno, negde oko 2h posle ponoći. Prošao je auto, zastao, vratio se u rikverc, ponovo pošao i konačno se opet vratio. Bio to je meštanin susednog sela koji je izjavio: „Morao sam da se vratim, znam da ništa nisam pio, a bio sam ubeđen da haluciniram, svaka čast“. Svakim danom, Dom je sve lepše i lepše izgledao, a najviše je dobio na estetici kada smo ofarbali fasadu i lukove u moravskom stilu ispod trema.
(…)
Tekst “Prostor za mlade” Milana Stojiljkovića u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar