Влада Републике Србије
Пише: МЕСТО ЗА НАС (Блог о социјалном укључивању)
Менди Харви рођена је 1988. године у Синсинатију. Већ са четири године постајала је члан готово сваког хора за који би чула. Певала је и бавила се музиком током целог школовања, док су истовремено лекари упозоравали њене родитеље да ће Менди, најкасније у средњем добу, у потпуности изгубити слух. Учестале инфекције уха дословно су јој изједале бубне опне. „Као да се појављује чудовиште од кога не могу да побегнем“, говорила је. Веома рано и брзо савладала је читање с усана, и браћа и сестре користили су је као својеврсног шпијуна, нарочито када је требало сазнати коме какав поклон стиже за Божић.
Одлучила је да постане наставница музичког и уписала се на Државни универзитет Колорадо, одабравши вокалну музику за главни предмет. Али тај план је осујећен још током завршне године средње школе. Тада је повредила колено. Стрес и комбинације лекова које је узимала у периоду хируршких интервенција знатно су убрзале губитак слуха.
Менди се сећа како је у првом семестру на часу психологије стајала у петом реду сале за предавања и није чула ни једну једину реч. Пробила се до првих редова – и и даље ништа није чула. То је био дан када је добила свој први слушни апарат. Уређај није био дугог века. Недељу дана касније Менди није чула да наилази бицикл – сударили су се и њен апарат је сломљен. У другом семестру, на часу музичке теорије, дисциплиновано је седела и чекала да професор почне са диктатом. А онда је схватила да је диктат већ завршен. Истрчала је из учионице решена да се више не враћа.
Менди се осећала обесхрабреном, напустила је музичко образовање и посветила се часовима знаковног језика. Дефинитивно је одустала од певања, али је наставила да свира гитару са својим оцем. Открила је да може да пева читајући ноте. Тад је схватила да не мора да се одрекне певања. Музика је била унутар ње.
Учила је теорију музике. Њен мозак може да призове све песме које је некад певала, ноте које је раније видела и да командује гласним жицама. Менди проналази темпо осећајући вибрације у поду. Ако висина тона није одговарајућа – што јој се заиста ретко дешава – пијаниста који је прати сигнализираће јој то руком: „Чудан је осећај певати без слуха и трудим се да не будем усредсређена на то, него да се опустим и уживам у песми“.
(…)
Текст “Ритам у мени” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар