Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: MESTO ZA NAS (Blog o socijalnom uključivanju)

Mendi Harvi rođena je 1988. godine u Sinsinatiju. Već sa četiri godine postajala je član gotovo svakog hora za koji bi čula. Pevala je i bavila se muzikom tokom celog školovanja, dok su istovremeno lekari upozoravali njene roditelje da će Mendi, najkasnije u srednjem dobu, u potpunosti izgubiti sluh. Učestale infekcije uha doslovno su joj izjedale bubne opne. „Kao da se pojavljuje čudovište od koga ne mogu da pobegnem“, govorila je. Veoma rano i brzo savladala je čitanje s usana, i braća i sestre koristili su je kao svojevrsnog špijuna, naročito kada je trebalo saznati kome kakav poklon stiže za Božić.

Odlučila je da postane nastavnica muzičkog i upisala se na Državni univerzitet Kolorado, odabravši vokalnu muziku za glavni predmet. Ali taj plan je osujećen još tokom završne godine srednje škole. Tada je povredila koleno. Stres i kombinacije lekova koje je uzimala u periodu hirurških intervencija znatno su ubrzale gubitak sluha.

Mendi se seća kako je u prvom semestru na času psihologije stajala u petom redu sale za predavanja i nije čula ni jednu jedinu reč. Probila se do prvih redova – i i dalje ništa nije čula. To je bio dan kada je dobila svoj prvi slušni aparat. Uređaj nije bio dugog veka. Nedelju dana kasnije Mendi nije čula da nailazi bicikl – sudarili su se i njen aparat je slomljen. U drugom semestru, na času muzičke teorije, disciplinovano je sedela i čekala da profesor počne sa diktatom. A onda je shvatila da je diktat već završen. Istrčala je iz učionice rešena da se više ne vraća.

Mendi se osećala obeshrabrenom, napustila je muzičko obrazovanje i posvetila se časovima znakovnog jezika. Definitivno je odustala od pevanja, ali je nastavila da svira gitaru sa svojim ocem. Otkrila je da može da peva čitajući note. Tad je shvatila da ne mora da se odrekne pevanja. Muzika je bila unutar nje.

Učila je teoriju muzike. Njen mozak može da prizove sve pesme koje je nekad pevala, note koje je ranije videla i da komanduje glasnim žicama. Mendi pronalazi tempo osećajući vibracije u podu. Ako visina tona nije odgovarajuća – što joj se zaista retko dešava – pijanista koji je prati signaliziraće joj to rukom: „Čudan je osećaj pevati bez sluha i trudim se da ne budem usredsređena na to, nego da se opustim i uživam u pesmi“.

(…)

Tekst “Ritam u meni” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.