Руралне социјалне иновације : Инклузија

Пише: Александра Бобић (Блог о социјалном укључивању)

“Ја сам сељак”, са поносом је недавно са насловне стране једног нашег дневног листа поручио Ненад Јездић, један од најбољих глумаца наше сцене са свог имања у селу Забрдица код Ваљева. И још је додао: “Овде имам шансу да урадим нешто драгоцено за све своје. Ово је сада моја потреба. Морам ово да урадим због своје породице, али и због људи из овог села који раде и који ће тек радити код мене и на радост њихове деце”.

Тренд враћања пољопривреди, заборављеним занатима и местима где заједница и заједништво још постоје и где труд и залагање могу да направе разлику је последњих година постао прилично распрострањен широм Европе. Италија, земља у којој живим, наравно, није изузетак. Напротив, имајући у виду улогу коју има у пољопривредној производњи (48 милијарди евра је економска вредност пољопривредне приузводње у Италији што је одмах испод Француске и Немачке у Евопи) и обради хране, и уопште култу (ис)хране и који је прерастао у уметност, рекла бих да Италија предњачи и диктира трендове у овом смислу.

Економска криза са једне стране, освешћени потрошачи и све већа потражња за не само здравом већ и органски гајеном, амбијентално и етички одрживом производњом и разноврсном и аутентичном понудом сигурно су допринели својеврсној експлозији овог својеврсног феномена повратка земљи и пољопривреди. Не треба заборавити ни улогу технологије и комуникација које су омогућиле и директан и непосреднији сусрет /однос између произвођача (често малих и уско специјализованих) и купаца без посредника и великих продајних ланаца. Резултати ових трендова су веома занимљиви и инцијативе које их поспешују су све бројније.

Из низа пројеката, података и активности у Италији издвојила бих неколико нарочито занимљивих и значајних иницијатива и појава: нови закон о социјалној пољопривреди, Rural Hub и online платформу Land2Lend.

Нови закон о социјалној пољопривреди

У Италији постоји више од 500 социјалних задруга које се баве пољопривредном, њих 400 организује курсеве и терапије у пољопривредном миљеу намањене бившим овисницима и особама са психичким и физичким инвалидитетима. Око 5000 људи је запослено у овом сектору који је у порасту последњих година. Нови закон о социјалној пољопривреди одобрен је у августу прошле године и ево основних новина:

Социјална пољопривреда добила је дефиницију по којој обухвата активности усмерене на: укључивање на тржиште рада особа са инвалидитетом и тешко запошљивих категорија; реализовање социјалних услуга и делатности уз помоћ пољопривредних (материјалних и нематеријалних) ресурса, а у корист локалних заједница; пружање терапеутских услуга кроз интеракцију са животињама или кроз гајење биљака; едукацију о исхрани, амбијенталну и еколошку обуку, очување биљног и животињског биодиверзитета кроз социјалне дидактичке фарме.
Указом је установљено да покрајине и друге јавне институције могу да осмишљавају и посебним политикама и мерама поспешују развој социјалне пољопривреде, да дају предност овим предузећима приликом тендера којима се обезбеђује снабдевање школских и болничких мензи; осмишљавају политике којима се посебно вреднују производи социјалне пољопривреде на локалном тржишту, дају приоритет овим предузећима приликом бесплатне концесије некретнина конфискованих од организованог криминала итд.
Основан је Опсерваторијум за праћење социјалне пољопривреде са циљем да дефинише смернице у овој области, прати резултате, усмерава и усклађује пољопривреду и политику и бави се комуникацијом.

Rural Hub

Шта се добије када се споје социјалне иновације и пољопривреда? Rural Hub. Прво и за сада једино место, виртуелно и “стварно”, које повезује људе, идеје и пројекте социјалне иновације усмерене на пољопривреду. Алекс Ђордано, професор, хакер и маркетинг гуру, заљубљеник у societing (спој макретнинга и социологије, нов приступ потрошачу који више не тражи само добар производ већ и активно учешће у његовом настанку и диструбуцији) и веома еклектична личност, каже да се ова мрежа истраживача, активиста и пољопривредника бави новим пољопривредним предузећима која су заиста економски, социјално и амбијентално одржива.

– Наш циљ је – каже Ђордано – да пратимо и проучавамо све масовнију појаву повратка младих и образованих људи земљи. Они су студирали у иностранству, стицали искуства, имају одличне комуникативне способности, савршено владају новим медијима и технологијама и одлучили су да се врате пољопривреди. Њоме се баве на другачији начин, користећи сва своја искуства и вештине и онај отворени и глобални менталитет тако типичан за генерацију којој припадају. Осим одрживости за њих су карактеристични и механизми економске расподеле на територији на којој се налазе и у корист заједнице. Веома је важно нагласити да овако стварани производи не обогате само произвођача или купца већ пре свега заједницу из које су настали. На пример, уместо да се питамо како да продамо сир моцарелу у Њујорку требало би да смислимо како да доведемо Њујорчане у Напуљ где ће сигурно пробати најбољу могућу моцарелу у саврсеном складу са локалним екосистемом, традицијом и културом.

(…)

Текст “Руралне социјалне иновације” Александре Бобић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.