Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
Пре двадесетак дана обележен је Европски дан самосталног живота особа са хендикепом. Он је успостављен прошле године, као знак сећања на масовне протесте особа са хендикепом сиром Европе, сада већ далеке 1990. године.
Тим поводом, запитах се колико је у Србији једна особа која се, рецимо, креће колицима самостална. Да се разумемо, самосталност не значи да баш сваку радњу морамо урадити без ичије помоћи или удела. На крају крајева, ни особе без хендикепа то не могу. Самосталност значи да свако од нас има право и могућност да одлучује о свом животу, као и шта ће, када и како да уради. Ипак, особе са хендикепом у Србији већином не могу рећи да имају ту могућност, а неки од њих чак ни право да одлучују ни о најинтимнијим стварима.
Чињеница да живим сама је многим људима веома интересантна, с обзиром на то да се крећем помоћу колица. Једни се чуде како је то могуће, јер забога, то је незамисливо, а други ме чак сажаљевају, јер мисле да су ме породица и пријатељи одбацили. У сваком случају, већини не иде у главу да би неко ко је у мојој ситуацији могао да живи сам. Пре неки дан ме је жена која ме не познаје питала, онако одједном, да ли ја живим у неком дому. Свакако, и мени је понекад потребна помоћ. Шта више, живеле саме или са неким, особе са хендикепом у Србији готово у свакој ситуацији морају да затраже нечију помоћ, и то често управо ону врсту помоћи која ограничава самосталност, тј. ускраћује нам право да самостално одлучујемо о нашем животу. Само из разлога што су услови живота који се намећу такви да вам ограничавају много тога, што се иначе неком ко нема хендикеп подразумева.
Почнимо од становања. Немам свој стамбени простор, већ морам да га изнајмљујем. Рећи ћете: па половина Београђана живи у изнајмљеном стану, шта је ту чудно и страшно? Па страшно је то што сте, као особа са хендикепом, у старту у неповољној позицији, и то од саме потраге за адекватним станом. Писала сам већ на тему „особа са хендикепом као подстанар“ и колико је тешко наћи стан који, поред свих стандардних захтева, мора бити и у приземљу, да буде приступачан за кретање по стану, на равном, близу превоза и продавнице, и још пуно тога. Поред тога, станодавци често имају предрасуде и не желе да изнајме стан некоме ко има хендикеп. Са друге стране, свесни су да је неком ко има хендикеп тешко пронаћи адекватан стан, па падају разне уцене везане за цену станарине и друге услова живота у том стану.
Кад поменух превоз, мислим да је транспорт једна од ствари која највише ограничавају нашу самосталност. Пре неких месец дана сам се, први пут у животу, возила у аутобусу градског саобраћаја потпуно сама. Наравно морао ми је неко помоћи да уђем у аутобус и изађем из њега, јер иако је нископодан, постојеће механичке рампе углавном не функционишу, а станице висином нису прилагођене таквим аутобусима. Након те вожње, моја срећа је била заиста неизмерна, толико сам била поносна на себе. По први, и за сада једини пут, била сам у прилици да се нађем сама на улици, али да могу да бирам да ли ћу ићи аутобусом или ћу позвати такси. У свим осталим таквим ситуацијама сам била приморана да позовем и платим такси. Градски превоз је само делић проблема. Међуградски саобраћај је прича за себе, јер су возови и аутобуси скоро потпуно неприступачни. Са домаћом авиокомпанијом сам пред судом водила прави мали рат, који сам на срећу добила. Нисам одустајала ни када су готово сви изгубили наду.
Да бих обављала свакодневне задатке, потребно је право умеће довијања разноразним препрекама. Одлазак у продавницу у комшилуку је заиста немогућа мисија ако сам сама, па или морам плаћати такси, или купујем кад идем са посла или сам у граду, а обично су мегамаркети у пословном делу града доста скупљи. Добра опција је и online куповина, али су сајтови већином ужасно штури и непрегледни. Добро је то што је том приликом обезбеђена бесплатна кућна достава. Кућне послове углавном обављам сама, али морам платити бар једном у две недеље неког да ми помогне око машине за веш и темељнијег чишћења и спремања стана. Све ово – и чишћење, и набавка, и прање веша – било би много лакше и једноставније да нам функционише сервис персоналних асистената, чија је улога да помажу особама са хендикепом у обављању свакодневних задатака.
(…)
Текст “Самосталан живот особа са хендикепом” Сњежане Јолић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар