Сарадња с родитељима – карика која недостаје : Инклузија

Пише: Драгана Малиџан Винкић (Блог о социјалном укључивању)

На интернету се често сусрећем са разним текстовима о родитељству и прилично сам збуњена тиме шта се све пласира као нова улога родитеља. Ово говорим јер сам и сама, ево већ четврту годину, у овој нимало лакој улози. Као неко ко воли да учи, све више увиђам да ми је потребно да похађам школу родитељства.

Као наставница, а посебно као одељенски старешина имала сам низ ситуација када је требало позвати родитеља како бисмо радили на решавању ситуације у којој се нашло њихово дете. Позиви, доласци родитеља и састанци су чести у пракси и најчешће је родитељима на почетку састанка врло непријатно.

Најчешће су непријатности произилазиле из неразумевања улоге коју свако од учесника има у животу детета. Навешћу само неке реченице које илуструју ову тврдњу: „Ви само образујте моје дете, а ја ћу да се бринем о васпитању“ или „Немам ја времена да сваки час долазим у школу, он/она ако ће да учи нек учи, а ви му/јој дајте оцену коју је заслужио/ла!“ или „А што ви не дате укор па да видите како ће да се смири?“. Постојали су и родитељи који су пречесто долазили у школу, као и они које сам једва дозвала, али и они који кривце виде у свима осим и у себи или пак они који од свих имају висока очекивања, али не и од самих себе. Наравно, увек постоје родитељи који су отворени, сарадљиви, непристрасни када је у питању њихово дете. Разлози за овакву шароликост родитеља лежи и у томе што постоји разлика: у схватању улоге образовања, степена образовања родитеља, економског статуса породице, брачне ситуације и здравственог стања. И сарадња с родитељима је један сегмент образовања који се не учи на факултету. Сама сарадња се подразумева, али како се она остварује је производ искуства, личног схватања улоге родитеља и флексибилности која постоји у нама.

Први родитељски састанак

Овај састанак најчешће прође у давању општих информација која се тичу целог одељења (распоред часова, термини за отворена врата, распоред писмених/контролних, снадбевеност уџбеницима, активности…) и рада школе. Ако причамо о петом разреду онда су ту и нова „правила игре“ за петаке и родитеље.

Међутим, мени је било важније да им дам јаснију слику о томе шта их све очекује до краја основне школе, које су то промене које пубертет носи са собом, за шта сам све компетентна и какву подршку могу да пружим и њима и деци. На тај начин добијају комплетну информацију о ономе што нас заједно чека, а не само о активностима у текућој години. Битно је да родитељи виде да сте професионалац у свом послу, али и да сте човек пре свега и да волите децу.

По правилу први родитељски састанак је најпосећенији и то је прва предност коју треба искористити. Није мање важно све што сам претходно навела, али како би се боље упознали с родитељима и пре свега децом, важно је већ тада договорити прве индивидуалне сусрете. Моја пракса је била да одмах ту на родитељском заказујем индивидуалне разговоре у циљу што бољег упознавања детета чија ћу разредна бити наредне четири године. Оно што увек истакнем у том позиву на састанку је да од наше сарадње зависи како ће се дете снаћи у даљем школовању и да ако једна страна не испуњава свој део задатка и обавеза, дете је то које ће трпети највише. Најавим и да ћемо заједно израдити опис детета које ће и оно само допунити својим виђењем себе. Тако започињем да правим педагошки профил сваког ученика.

Индивидуалне састанке организовала сам у првих месец и по дана почетка школске године у оним терминима када су родитељи били у могућности да дођу и била сам прилично флексибилна по питању времена како бих стигла до сваког родитеља. Ти први састанци и сусрети један на један с родитељем били су драгоцени у упознавању детета из аспекта родитеља и породице и стицању поверења. На састанцима смо се бавили дететовим јаким странама, интересовањима и онима странама учења, социјализације, радних навика које треба побољшати, али и разменом оних информација за које је родитељ мислио да су важне да знам.

За сваког родитеља сам издвојила 45 минута. Можда би поступак био бржи кроз неки упитник, али у том случају могу да се јаве различити проблеми ако родитељ можда није писмен или не разуме текст или неке термине где се онда родитељ доводи у један врло непријатан положај. После обављених разговора, свако дете је добило на увид све што смо написали о њему са задатком да допуни.

Шта је био добитак после ових сусрета? Ја сам убрзала процес упознавања, а дете и родитељ су освестили слику о себи и добили на важности и постали активни учесници. Осим тога јасно је речено шта ће бити задатак свакога.

Када су у питању родитељи деце са тешкоћама у развоју, важно је било да се упознамо много раније, још у јуну, како бисмо заједно, учитељ, родитељ, психолог и разредни старешина, на време кренули планирање за пети разред и допуну профила детета. Припрема ученика за пети разред описана је у тексту Прелазак ученика са тешкоћама у више разреде – први кораци.

Даља сарадња са родитељима била је олакшана овим првим кораком јер су они били свесни да сам врло озбиљна по питању напредовања њихове деце и јасна и одлучна у погледу сарадње. Такође, често су захваљивали на мом ангажовању. Највише им је одговарала моја флексибилност по питању времена сусрета.

Индивидуални сусрети овог типа била су пракса на почетку сваке школске године јер се деца интензивно мењају, а можда се неке промене десе и у породици током распуста (болест, развод, смрт некога у породици, пресељење…).

Интензивирање индивидуалних сусрета је расло крајем седмог и почетком осмог разреда како бисмо што боље припремили ученика за средњу школу.

(…)

Текст “Сарадња с родитељима – карика која недостаје” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.