Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: НЕОСТАРТ (Блог о социјалном укључивању)

Када неко одслужи казну затвора, након отпуштања дужан је да се у року од три дана јави у станицу полиције. Тада му се на отпусну листу стави печат и може да настави са својим животом. Неки ће се, попут оних о којима најчешће читамо у новинама, врло брзо снаћи и лако вратити свом животу, углавном старом. Ипак, већини, оној о којој се не чује, живот ће се састојати од препрека попут немања ниједног важећег документа, искључене струје услед неплаћања рачуна док су били у затвору, па до немања основног смештаја. У таквој ситуацији, јављање полицији делује као рутинска ствар и најједноставија обавеза. Ипак, како смо склони да од једноставне ствари направимо компликовану, тако се и овде дешава да када особа оде у полицију да се пријави, истог дана заврши у притвору, одакле ће поново највероватније у неком тренутку бити спроведена директно у затвор.  Зашто се овако нешто дешава? Једно од објашњења до кога смо дошли у пракси је да један број осуђених, најчешће оних са проблемом болести зависности, иза себе има више кривичних дела која се одвојено процесуирају. Сваки од тих процеса иде неком својом брзином, а дешавају се управо у периоду док је особа на извршењу затворске казне. За очекивати је да се у том случају особа спроведе из затвора на суђење и да даље све иде својим током. То је правило, али не увек и пракса. Пракса са којом се сусрећемо је све осим логична. Рочишта се, због непојављивања оптуженог одлажу и по неколико пута. Њему се позиви уредно шаљу на кућну адресу, док је у затвору, а када се на њих не одазове, јер је у затовру, за њим се расписује потрага, док је у затвору. Полиција ће тада, у потрази за њим још неколико пута посетити његову адресу, све док се не увери да тамо не живи, након чега се та адреса проглашава фиктивном. Када по изласку оде у полицијску станицу да се пријави и добије горе поменути печат, биће задржан због расписане потернице и спроведен у притвор до суђења иако је све време и више него био доступан органима суда и полиције. Поставља се питање зашто све чешће долази до оваквих ситуација у пракси. Где настаје „јаз“ у комуникацији између органа који треба да шаљу једни другима информације где се особа налази.

Како се пракса НЕОСТАРТ-а развија ослушкујући потребе особа које излазе из затвора, тако је сада део теренског рада одлазак у станицу полиције са корисницима како не би били сами у тренутку јављања. Потребно им је да знају да је неко са њима уколико имају расписану потерницу. Потребна им је подршка да, ако ништа друго, неко зна да су спроведени у притвор и што пре јави члановима породице како се не би бринули. Или, у оним још тужнијим ситуацијама, када немају никога, да макар и на трен имају осећај да неко брине о њима у тренутку када се поново лишавају слободе.

А да ли је слобода за ове особе заиста највећа вредност као већини чланова друштва. Нажалост, непостојање добре подршке након напуштања затвора често доводи до пада самопоузадања и жеље да се врати на прави пут. Они који се јављају НЕОСТАРТ-у за помоћ у највећем броју случајева су особе у веома лошој материјалној ситуцији. Њихове породице су или врло сиромашне или породицу немају. У тренутку ступања на слободу врло често немају ниједан важећи документ. И као слободан грађанин он врло лако или више није слободан или није грађанин. Није слободан јер буде притворен. Није грађанин јер нема ниједан документ да докаже ко је, нема адресу где би се пријавио и нема новца да поднесе захтев за документ. А ако поново без докумената буде притворен – нити слободан нити грађанин.

Лична карта је јавна исправа којом грађани Републике Србије доказују идентитет, према  чл. 1 Закона о личној карти. Исти закон својим чланом 3. дефинише да држављанин старији од 16 година живота који има пребивалиште на територији Републике Србије дужан је да има личну карту. Такође, лице које је по одредбама овог закона дужно да има личну карту дужно је да је носи и да је покаже на захтев службеног лица овлашћеног за легитимисање, а ако  је нема казниће се казном од 5000 динара  које не носи личну карту а дужно је да је има (члан 21. став 1, ЗЛК). Дакле, лична карта је право и обавеза сваког грађанина Републике Србији. А да ли је обавеза Републике Србије да сваком грађанину помогне да има тај документ? Према подзаконским актима, немогуће је ослободити се накнада које се плаћају за издавање личне карте. Центри за социјални рад могу помоћи особи путем једнократних новчаних помоћи да обезбеде средства за личну карту, али се на та средства чека и по неколико месеци. И дан без личне карте носи ризик да ће особа бити прекршајно кажњена ако је нема, а у обзир се не узима зашто је нема. И тако, долазимо до зачараног круга. Можете бити ухапшени, процесуирани, притворени, извршити казну затвора и ступити на слободу без личне карте, али свако основно грађанско право биће вам онемогућено јер немате личну карту.

(…)

Текст “Слободан грађанин” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.