Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: NEOSTART (Blog o socijalnom uključivanju)

Kada neko odsluži kaznu zatvora, nakon otpuštanja dužan je da se u roku od tri dana javi u stanicu policije. Tada mu se na otpusnu listu stavi pečat i može da nastavi sa svojim životom. Neki će se, poput onih o kojima najčešće čitamo u novinama, vrlo brzo snaći i lako vratiti svom životu, uglavnom starom. Ipak, većini, onoj o kojoj se ne čuje, život će se sastojati od prepreka poput nemanja nijednog važećeg dokumenta, isključene struje usled neplaćanja računa dok su bili u zatvoru, pa do nemanja osnovnog smeštaja. U takvoj situaciji, javljanje policiji deluje kao rutinska stvar i najjednostavija obaveza. Ipak, kako smo skloni da od jednostavne stvari napravimo komplikovanu, tako se i ovde dešava da kada osoba ode u policiju da se prijavi, istog dana završi u pritvoru, odakle će ponovo najverovatnije u nekom trenutku biti sprovedena direktno u zatvor.  Zašto se ovako nešto dešava? Jedno od objašnjenja do koga smo došli u praksi je da jedan broj osuđenih, najčešće onih sa problemom bolesti zavisnosti, iza sebe ima više krivičnih dela koja se odvojeno procesuiraju. Svaki od tih procesa ide nekom svojom brzinom, a dešavaju se upravo u periodu dok je osoba na izvršenju zatvorske kazne. Za očekivati je da se u tom slučaju osoba sprovede iz zatvora na suđenje i da dalje sve ide svojim tokom. To je pravilo, ali ne uvek i praksa. Praksa sa kojom se susrećemo je sve osim logična. Ročišta se, zbog nepojavljivanja optuženog odlažu i po nekoliko puta. Njemu se pozivi uredno šalju na kućnu adresu, dok je u zatvoru, a kada se na njih ne odazove, jer je u zatovru, za njim se raspisuje potraga, dok je u zatvoru. Policija će tada, u potrazi za njim još nekoliko puta posetiti njegovu adresu, sve dok se ne uveri da tamo ne živi, nakon čega se ta adresa proglašava fiktivnom. Kada po izlasku ode u policijsku stanicu da se prijavi i dobije gore pomenuti pečat, biće zadržan zbog raspisane poternice i sproveden u pritvor do suđenja iako je sve vreme i više nego bio dostupan organima suda i policije. Postavlja se pitanje zašto sve češće dolazi do ovakvih situacija u praksi. Gde nastaje „jaz“ u komunikaciji između organa koji treba da šalju jedni drugima informacije gde se osoba nalazi.

Kako se praksa NEOSTART-a razvija osluškujući potrebe osoba koje izlaze iz zatvora, tako je sada deo terenskog rada odlazak u stanicu policije sa korisnicima kako ne bi bili sami u trenutku javljanja. Potrebno im je da znaju da je neko sa njima ukoliko imaju raspisanu poternicu. Potrebna im je podrška da, ako ništa drugo, neko zna da su sprovedeni u pritvor i što pre javi članovima porodice kako se ne bi brinuli. Ili, u onim još tužnijim situacijama, kada nemaju nikoga, da makar i na tren imaju osećaj da neko brine o njima u trenutku kada se ponovo lišavaju slobode.

A da li je sloboda za ove osobe zaista najveća vrednost kao većini članova društva. Nažalost, nepostojanje dobre podrške nakon napuštanja zatvora često dovodi do pada samopouzadanja i želje da se vrati na pravi put. Oni koji se javljaju NEOSTART-u za pomoć u najvećem broju slučajeva su osobe u veoma lošoj materijalnoj situciji. Njihove porodice su ili vrlo siromašne ili porodicu nemaju. U trenutku stupanja na slobodu vrlo često nemaju nijedan važeći dokument. I kao slobodan građanin on vrlo lako ili više nije slobodan ili nije građanin. Nije slobodan jer bude pritvoren. Nije građanin jer nema nijedan dokument da dokaže ko je, nema adresu gde bi se prijavio i nema novca da podnese zahtev za dokument. A ako ponovo bez dokumenata bude pritvoren – niti slobodan niti građanin.

Lična karta je javna isprava kojom građani Republike Srbije dokazuju identitet, prema  čl. 1 Zakona o ličnoj karti. Isti zakon svojim članom 3. definiše da državljanin stariji od 16 godina života koji ima prebivalište na teritoriji Republike Srbije dužan je da ima ličnu kartu. Takođe, lice koje je po odredbama ovog zakona dužno da ima ličnu kartu dužno je da je nosi i da je pokaže na zahtev službenog lica ovlašćenog za legitimisanje, a ako  je nema kazniće se kaznom od 5000 dinara  koje ne nosi ličnu kartu a dužno je da je ima (član 21. stav 1, ZLK). Dakle, lična karta je pravo i obaveza svakog građanina Republike Srbiji. A da li je obaveza Republike Srbije da svakom građaninu pomogne da ima taj dokument? Prema podzakonskim aktima, nemoguće je osloboditi se naknada koje se plaćaju za izdavanje lične karte. Centri za socijalni rad mogu pomoći osobi putem jednokratnih novčanih pomoći da obezbede sredstva za ličnu kartu, ali se na ta sredstva čeka i po nekoliko meseci. I dan bez lične karte nosi rizik da će osoba biti prekršajno kažnjena ako je nema, a u obzir se ne uzima zašto je nema. I tako, dolazimo do začaranog kruga. Možete biti uhapšeni, procesuirani, pritvoreni, izvršiti kaznu zatvora i stupiti na slobodu bez lične karte, ali svako osnovno građansko pravo biće vam onemogućeno jer nemate ličnu kartu.

(…)

Tekst “Slobodan građanin” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.