Влада Републике Србије
Пише: Золтан Михок (Блог о социјалном укључивању)
„Куд год да кренем свуда наилазим на препреке“ – речи су предивне Миле из кратког спота на крају овог текста. На какве то препреке данас наилазе особе са инвалидитетом у Републици Србији? Па, највеће од свих препрека су препреке у главама доносиоца одлука да се проблематици инвалидности приступи из социјалног модела, односно да се особе са инвалидитетом виде као носиоци права, као особе које саме доносе одлуке, као особе које могу да кажу хоћу или нећу, а не да неко други о томе одлучује уместо њих.
У нашој држави као по шаблону се потписују међународне конвенције, доносе се нови „афирмативни“ закони, који на жалост нису пропраћени одговарајућим подзаконским актима. Такорећи да не постоји механизам промоције закона на локалном нивоу. Запослени у јавној администрацији на локалу од превеликог обима трач партија, испијања кафа и планирања годишњих одмора не стижу да се информишу о новим законима, а камо ли да исте прочитају, простудирају и покрену иницијативу за имплементацију истих на локалном нивоу. Онда када цивилни сектор организује трибине, семинаре, округле столове, представници државе, они који примају новац од мог и вашег пореза немају времена да се удостоје да се појаве на догађајима који се организују, а и ако се појаве, некако брзо нестану, у првих пола сата, сат, под изговором да имају превише посла, не могу да стигну, итд. Али ја вас онда питам овде, како то немају времена? Чиме се баве представници локалне администрације? Не знају који се закони доносе, ако су пак чули да је неки закон донесен, онда се не потруде да га простудирају, кад их позовемо на презентације они немају времена! Жао ми је, али време морате да пронађете, пошто вас ми плаћамо од нашег пореза, радимо ваш посао, уместо да нас ви упознате са законима, стратегијама, итд., ми то радимо уместо вас, па онда морате да пронађете време!
Пре више од две године донесен је Закон о запошљавању и професионалној рехабилитацији особа са инвалидитетом. Пре нешто више од годину дана донесен је Закон о социјалној заштити који уређује услуге (сервисе) подршке за особе са инвалидититетом. Зашто онда још увек у републици Србији послодавци радије плаћају пенале у буџет него да запосле особе са инвалидитетом? Зашто послодавци, укључујући и државу као једног од највећих послодаваца, нису спремни да заједно са особама са инвалидитетом пораде на промоцији запошљавања особа са инвалидитетом. Лако је донети закон. Пар стручњака седне, састави закон који треба да буде у складу са транзционим трендовима ка Европској унији, препишу се пар линија и прекрене се ред речи већ постојећих закона у земљама ЕУ и земљама из окружења које су већ синхронизовале своје законе са Еу регулативама, поднесу се на Скупштину, усвоје, прођу Службени гласник, и то је то. Политичари се на сва уста хвале, ето ми имамо афирамтивне законе. Кроз Националну службу за зпошљавање дајемо подршку послодавцима који желе да запосле особе са инвалидитетом. И шта даље? Да ли се ради на промоцији закона? Да ли се ради на развоју програма едукације послодаваца, укључујући и државу, о могућностима особа са инвалидитетом? Да ли се дискутује о томе како да се запосли што већи број особа са инвалидитетом? Према мојим сазнањима са терена, могу вам рећи да не, или веома мало. Одлично је да се путем јавних радова запосле особе са инвалидитеом. Али то је краткорочна мера. Није одржива.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар