Влада Републике Србије
Пише: др Љиљана Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
Њено име је Ана. Она је председница Инклузивног центра „Ево рука“ и поносна мајка два дечака, од којих је један дете са „вишеструким сметњама у развоју“. Рођен је када је Ана имала 26 година. Каже да је била спремна за родитељство, али да није била припремљена на то како да буде мајка тако посебном детету. Уз то и самохрана мајка. Знала је једино да мора да уради све како би њени синови имали што лепше детињство – обојица.
И бори се за то сваког дана, већ десет година, у оквиру удружења које је основала, заједно са мајкама друге деце, која су посебна по труду који свакодневно улажу заједно са својим родитељима за сваки осмех, сваки корак напред… Њихов циљ је да својој деци омогуће што бољи и квалитетнији живот, али и оснаживање и пружање подршке родитељима деце са сметњама у развоју и деце са инвалидитетом.
Према подацима UNICEF-а, деца чине 17,6% становништва у Србији, али број деце са сметњама у развоју и инвалидитетом није познат, док се на формирању одговарајућег Регистра већ годинама ради. Посебан проблем су бројни стереотипи и предрасуде које постоје према овој деци, што значајно доприноси дискриминацији и утиче на њихову прихваћеност и могућност да буду укључени у заједницу у којој живе. У прилог томе говоре и резултати анкете која је реализована за потребе UNICEF-а, према којима се 45% родитеља изјаснило да су они или њихова деца доживели неку врсту вређања, омаловажавања или узнемиравања, због чињенице да је реч о детету са сметњама у развоју – најчешће од непознатих особа/пролазника (28%), али и вршњака који похађају исту школу (17%), запослених у школама (7%), здравствених радника (8%).
Мрежа доброчинства
Помоћ деци са сметњама у развоју је дакле неопходна, али не и довољна. Потребно је помоћи и њиховим родитељима и обезбедити им како финансијску, тако и психосоцијалну подршку – како би што боље могли да брину о својој деци. Ана каже да друштво и држава треба да им помогну како би живели достојанствено, као корисни чланови друштва, а не само као пасивни корисници државне и хуманитарне помоћи. Каже и да су родитељи деце са сметњама у развоју најчешће скрајнути и да њихова улога није довољно препозната и призната у друштву, као и да би људи требало да се другачије опходе према њима – не да их сажаљевају, игноришу или дискриминишу, већ да имају разумевања за њих.
Због тога је повезивање родитеља изузетно значајно – посебно јер се врло често дешава да један од родитеља напусти породицу, а пријатељи „окрену леђа“ када се у породици роди дете са сметњама у развоју. Ана сматра да они то не раде из лоше намере, већ пре свега зато што је изузетно тешко суочити се са таквом животном причом. Сматра и да је изузетно важно да родитељи прихвате своју децу, њихову дијагнозу и свој живот са тако посебном децом и да активно раде на развоју способности и потенцијала своје деце.
Инклузивни центар „Ево рука“
Ана и Андрија
Инклузивни центар „Ево рука“ намењен је деци различитог узраста, са различитим сметњама у развоју, различитим дијагнозама, укључујући и децу са ретким болестима. То су деца са различитим потребама и интересовањима, која у Центру добијају посебну пажњу, уче и развијају своје вештине и таленте, кроз креативне и едукативне радионице и са којом се ради на њиховој што бољој социјализацији. Деца у Центру имају прилику да учествују у различитим активностима, укључујући забавне, спортске, али и да раде у пластенику и помажу у припремању зимнице. Све то је вишеструко корисно, што потврђују и истраживања UNICEF-а, која су показала да физичка активност код деце са инвалидитетом и сметњама у развоју смањује хиперактивност, појачава концентрацију и помаже им да развију припадност групи.
Корисници програма Центра су и родитељи, који такође кажу да су ту стекли осећање припадности и схватили да нису сами, да и други родитељи имају исте сумње, бриге, страхове, падове, али и успехе. Они добијају и прилику да своју децу оставе у безбедном и подржавајућем окружењу. Кажу и да је инклузија процес током којег истовремено ви учите друге, али и они уче вас. Током протеклих десет година, ово удружење је иницирало и реализовало низ значајних пројеката који представљају пример иновативне инклузивне праксе и повезивања породица и заједнице у којој њихова деца живе и одрастају.
Сарадницима Центра помажу волонтери, високо сензибилисани људи за рад са децом са сметњама у развоју и децом са инвалидитетом. Различитих су занимања и година. То су пре свега млади људи из Србије, али и из многих других земаља, чак и оних веома удаљених – као што је Јапан. У оквиру летњег програма, организују се и двонедељни волонтерски радни кампови, а током јесени викенд кампови, који представљају прилику да волонтери стекну искуство и основна знања о функционисању удружења за подршку деци и младима са сметњама у развоју, али и социјалном предузетништву и грађењу заједнице. Волонтери радо долазе и кажу да је то место где се друже, уче и расту заједно.
Чланови удружења могу бити сви који желе да помогну и да ураде нешто племенито и корисно – за децу са сметњама у развоју, али и за себе, за свој лични и професионални развој. А свима који у својој средини желе да оснују овакво удружење, Инклузивни центар „Ево рука“ спреман је да пружи неопходну подршку.
Нашу децу носимо као орден
Њено име је Ана Кнежевић. По образовању је инжењерка електротехнике, а по занимању, како сама каже, мајка и председница Удружења родитеља деце са сметњама у развоју. Каже и да је уверена да им ова посебна деца нису дата „као казна“ и да она са поносом носи своју децу „као орден“. Колико је таквих мајки у Србији за чије животне приче не знамо. Шта чинимо за сву посебну децу, али и за њихове породице…
Ако не можемо да помогнемо на други начин – можемо макар да им пружимо руку, да их видимо, чујемо и поделимо њихове приче. Можда ће их чути неко ко може и треба да помогне више… А ова деца и њихове породице то свакако заслужују и са правом очекују!
——-
Текст „Социјална инклузија – пружимо руку родитељима деце са сметњама у развоју” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове др Љиљане Милошевић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар