Теоријски концепти мерења сиромаштва и социјалне искључености : Инклузија

Сиромаштво према методологијама – инфографик

Сиромаштво се данас најчешће сагледава као мултидимензионални концепт. Димензије које су идентификоване као значајне за разумевање и концептуализацију појма сиромаштва су: материјални стандард (доходак, потрошња и имовина), здравље, образовање, активности појединца (укључујући и рад), политички утицај, социјални контакти и везе, животна средина и несигурност (економска и физичка) (Stiglitz, Sen, & Fitoussi, 2009, 14). Мултидимензионалност се јасно огледа и у свеобухватним званичним дефиницијама које су прихватиле Европска унија и Уједињене нације.

Сагледавање животног стандарда појединаца се углавном и даље усредсређује само на материјалну димензију и на њено мерење, превасходно у оквиру концепта апсолутног и/или релативног сиромаштва.

Апсолутно сиромаштво представља немогућност задовољења базичних, минималних потреба, док релативно сиромаштво подразумева немогућност остварења животног стандарда који је одговарајући у односу на друштво у коме појединац живи.

Подаци потврђују да је национални праг апсолутног сиромаштва у земљама са вишим стандардом виши ‒ то значи да су линије сиромаштва у друштвеном и културном смислу свакако „национално специфичне“ и да су у свим земљама, сем у најсиромашнијим, изнад психолошког минимума чистог преживљавања (Ravallion, 2010, 12).

Стопа сиромаштва показује удео појединаца у друштву који не могу да задовоље основне потребе и чији су доходак/потрошња испод прага (линије) сиромаштва. Линија апсолутног сиромаштва се у основи утврђује на основу нутриционистичког минимума и структуре потрошње најсиромашнијих домаћинстава. Уобичајено, линија се у одређеном временском тренутку фиксира и индексира са индексом потрошачких цена.

Међутим, на основу стопе сиромаштва се не може сагледати колико су појединци сиромашни, тј. колика је дубина сиромаштва. Да би се она сагледала користи се индикатор јаз сиромаштва.

Јаз (дубина) сиромаштва показује колико су потрошња/доходак сиромашних удаљени од линије сиромаштва. Укупан дефицит (јаз) индицира колика су средства потребна да би се, у условима савршене таргетираности, свима који су сиромашни потрошња/доходак подигли на ниво прага сиромаштва.

Оштрина сиромаштва (јаз сиромаштва на квадрат) као трећи индикатор узима у обзир не само удаљеност од линије сиромаштва већ и неједнакост међу сиромашнима, додељујући већи пондер оним домаћинствима која су удаљенија од линије.

Апсолутно сиромаштво се најчешће мери по потрошњи (Ravallion, 1992, 7). Izvori podataka su Анкета о потрошњи домаћинстава (АПД) и Анкета о животном стандарду (АЖС).

Екстремно сиромаштво се у оквиру концепта апсолутног сиромаштва дефинише у односу на тзв. линију хране, па се екстремно сиромашнима сматрају сви појединци који не могу да задовоље ни основне потребе за храном. Појам екстремног сиромаштва се у свету користи и да означи сиромашне који према критеријумима најсиромашнијих земаља живе са мање од 1,25 РРР $ дневно.

Више о начину утврђивања линије хране у Републици Србији видети у:

Релативно сиромаштво може да се сагледава и мери на различите начине. Појам се углавном везује за доходовно сиромаштво. Најчешће коришћен индикатор релативног (доходовног) сиромаштва је стопа ризика сиромаштва.

Стопа ризика сиромаштва представља удео лица чији је доходак по потрошачкој јединици након социјалних трансфера нижи од 60% медијане националног дохотка по потрошачкој јединици. Дати проценат медијане дохотка представља праг/линију ризика сиромаштва.

Доходак по потрошачкој јединици добија се дељењем дохотка домаћинства са бројем потрошачких јединица (еквивалентних одраслих) који живе у том домаћинству. За свођење укупног броја чланова домаћинства на број потрошачких јединица користи се модификована скала еквиваленције OECD према којој се првом одраслом додељује пондер 1, осталим одраслим члановима домаћинства и деци старијој од 14 година 0,5, а млађој деци 0,3. То значи да се број појединаца у четворочланом домаћинству (двоје одраслих и двоје деце млађе од 14 година) своди на 2,1 еквивалентних одраслих (потрошачких јединица). Логика скала еквиваленције полази од чињенице да потребе домаћинства расту са сваким додатним чланом, али, захваљујући економији обима, не расту пропорционално.

Сваком појединцу се према датој (OECD) скали приписује аликвотни део заједничког дохотка домаћинства у коме живи, а затим се тај износ пореди са медијаном дохотка у датој земљи (дохотком на средини низа – половина појединаца има више, а половина мање од медијане). Појединци који имају мање од 60% медијане дохотка су у ризику сиромаштва.

Најчешћа замерка индикаторима, а поготово индикатору ризика сиромаштва, јесте да они заправо указују на неједнакост, а не на сиромаштво. Такође, у првим годинама кризе, према стопи ризика сиромаштва, изгледало је као да се „сиромаштво“ у појединим земљама ЕУ, поготово у земљама новим чланицама, смањило. Неки од ових проблема су и иницирали увођење индикатора материјалне депривације и стопе ризика сиромаштва или социјалне искључености – AROPE индикатора.

Овај индикатор је од доношења стратегије Европа 2020 дефинисан као најважнији индикатор угрожености^[1]. AROPE индикатор показује удео појединаца који су у ризику сиромаштва, или су изразито материјално депривирани, или живе у домаћинствима ниског радног интензитета. Индикатори ризика сиромаштва и AROPE се рачунају на основу Анкете о приходима и условима живота (SILC).

Материјална депривација подразумева оскудицу у ономе што се у једном друштву сматра неопходним за пристојан живот. Материјална депривација указује на трајно сиромаштво и не представља резултат тренутних финансијских тешкоћа, па се сматра комплементарним приступом за сагледавање сиромаштва који омогућава додатни увид у односу на онај који се добија само на основу дохотка (Boarini & Mira d’Ercole, 2006).

Према методологији ЕУ, материјална депривација се процењује у зависности од тога да ли појединац може да плаћа редовно своје рачуне и отплаћује кредите, да ли може да се суочи са непредвидивим издацима и да ли може да приушти одређена трајна потрошна добра, квалитетну исхрану, одлазак на одмор и адекватно грејање.

На овај начин материјална депривација је у ЕУ дефинисана као оскудица у ономе што се у европском друштву сматра неопходним за пристојан живот, а не у оквиру појединих друштава.

Индикатори материјалне депривације су стопа и интензитет материјалне депривације. Стопа материјалне депривације представља удео становника који су материјално депривирани у укупној популацији. Интензитет материјалне депривације показује средњу вредност броја ставки које материјално депривиран удео популације не може да приушти. Стопа изразите материјалне депривације представља једну од три компоненте Европа 2020 индикатора ризика сиромаштва или социјалне искључености – AROPE.

Више о теоријским концептима мерења сиромаштва и социјалне искључености видети у следећим публикацијама: