Старијима је тако мало потребно да буду активнији и срећнији : Инклузија

Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)

Тачно пре годину дана изашла сам у град на договорен састанак са Бебом Кука, докторком политичких наука која годинама при међународним организацијама ради на пројектима смањења сиромаштва и помоћи угроженим групама.

Испричала ми је да ће ускоро изаћи из штампе књига са њеним путописним причама, „Узбрдо брза“. Приход од продаје књиге желела је да уложи у неки пројекат смањења сиромаштва и социјалне искључености старијих особа. Њена је процена била да се најтеже новац обезбеђује за ту рањиву групу и да баш зато жели њима да помогне.

Брзо смо се сложиле око тога да популација старијих у Србији, поготово старијих од 60 година јако ретко путује. Узроци те врсте друштвене али и само-изолације су бројни и најчешће негативно утичу како на физичко и ментално здравље старијих, на њихову мотивисаност и осећај корисности тако и на квалитет њиховог живота и однос који имају према себи самима али и према осталима који их окружују.

Њих мало ко слуша, како унутар породице тако и у друштву уопште, и било би предивно уколико би их неко охрабрио да испричају своје приче са путовања (неких давних или скорашњих), да опишу своје реакције на неке нове, културне и друге различитости, да им да простора да маштају и да желе.

Тако смо дошле на идеју коју смо потом спровеле у праксу, а то је да Амитy организује Конкурс за најбољу путописну причу особа старих 60 и више година и то у четири категорије: 1) најбоља женска прича, 2) најбоља мушка прича, 3) прича о путовању кроз Србију, 4) прича о путовању у иностранство. Конкурс смо објавили почетком 2015. године и у њему смо обећали да ће најбоље путописне приче бити објављене на Амитy Интернет страници и у неком од специјализованих часописа за старије, а аутори најбољих прича из све четири категорије би били награђени кратким путовањем, са драгом особом, у неко место/бању у Србији.

Тада нисмо баш имале идеју ни колико ће бити интересовање за Конкурс, ни колико ће старијих учествовати и каквог квалитета ће бити ти радови. Одзив је био одличан и за два месеца, колико је Конкурс био отворен, пристигли су радови 56 аутора из 20 градова/општина у Србији. Међу ауторима има од оних који су били радници па до високих интелектуалаца, од оних који живе у својим кућама и становима од оних из домова пензионера. Најмлађи аутор био је стар 61, а најстарији 89 година. Приче које су послали биле су веома разноврсне, и у стилу и у форми. Краси их блистав приповедачки језик, са изузетно богатим речником. Једноставно, можете да замислите да сте ту, крај аутора, да путујете заједно са њим. Поједине приче са таквом љубављу и таквим жаром приповедају о лепотама и квалитетима одређених предела, одређеног краја, да слободно могу да постиде и најбоље туристичке водиче и приручнике.

Оне не представљају само пуки увид у осећања и доживљаје аутора током самог путовања, оне прате ток ауторовог развојног путовања, водећи нас тако нестварном стазом кроз слојевити пут у сећања. Њихова сврха је вишеструка, оне су ту да нас забаве, да нас науче. Права су ризница прошлих дана – историјска, културна и етнолошка.

Аутори прича нису професионалци који су се писањем бавили целога живота, већ су често почињали да чине то након пензионисања, и то под веома различитим околностима. Једна госпођа нам је рекла да после изненадне смрти њеног млађег, рођеног брата, она није могла да се састави од бола и туге више од 40 дана, и да је онда села и почела да пише (било је то пре четири године) и наставила је то до данашњих дана. Ово само потврђује и терапеутску вредност експресивног писања, чију ефикасност су доказала многа истраживања светских научника. Писање помаже код анксиозности, трагедије, туге… Показало се да људи који се баве писањем потврђују да се осећају срећнијим и да су мање негативни у односу на период пре почетка писања. Побољшава и унапређује когнитивне функције и присиљава да се мисли организују у кохерентну структуру, представљајући тако креативни лек.

Петочлана комисија која је имала задатак да прочита све приче, оцени их, не само бодовно већ и описно, и изабере најбоље имала је тежак задатак. Ипак, на крају су сви били задовољни. Награђени што су добили награде, а остали што су добили изводе из описних оцена својих прича, које су стимулативне и подстичу их да и надаље пишу. Комисија је установила и пету категорију током исчитавања пристиглих прича, а то је најбоља путописна прича у стиху. Одлучили смо не само да наградимо по једног аутора из сваке категорије, већ да доделимо награде за ауторе који су заузели прва три места у својој категорији. Другопласирани су добили вечеру са драгом особом у ресторану у свом месту, а трећепласирани пригодне поклончиће. Такође, накнадно смо одлучили и да одштампамо све награђене приче, што смо и учинили објавивши их у публикацији „Младост у старости“. Штампана је у 300 примерака који су подељени ауторима, како би их они имали за себе и за своје пријатеље. Све пристигле радове на Конкурс објавио је и специјализовани Портал Пензин који се бави темама старијих људи и пензионера.

(…)

Текст “Старијима је тако мало потребно да буду активнији и срећнији” Надежде Сатарић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.