Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)

Једног дана, пре одласка на тренинг, тата ме је замолио да одем да купим хлеб и новине. Рекао ми је шта све треба да купим, дао ми је новац и чак ми је нацртао скицу продавнице и место на коме је полица на којој стоји хлеб, али ми није рекао на коју продавницу је мислио – да ли ону која је најближа нашој кући, или једну која је мало даље. Решио сам да одем у ону која је даља. Требало је да купим један Манастирски или Лазаров хлеб, један бели хлеб и новине. Међутим, у корпу сам ставио и Манастирски и Лазаров и обичан хлеб и новине. Кад сам дошао на касу, испоставило се да немам довољно новца за све ово. Продавачица ми је казала да морам да се одлучим шта ћу да вратим и вратио сам новине и два хлеба.

Онда сам се успаничио да нећу стићи на тренинг и трчао сам целим путем до куће. Био сам нервозан и због тога што нисам купио све што сам желео. Родитељима сам рекао: „Нисте ми дали прецизне инструкције“. Одговорили су ми да не треба да се нервирам и да смо сви нешто научили из те ситуације која се догодила.

Било ми је тешко да се смирим и због тога што нисам купио „Политику“, јер сам планирао да пре одласка на тренинг решавам укрштене речи. Желео сам да се вратим у продавницу да бих све ове радње поновио, односно, да бих исправио грешку, јер ми је то увек важно – да све поновим, али без грешке. Кад сам био мали, у оваквим сутуацијама сам увек говорио да треба да вратимо дан испочетка.

После овог догађаја, кад год треба да идем у куповину, ја саслушам родитеље шта све треба да купим, а онда себи запишем прецизно: где треба да идем, шта треба да купим и колико то кошта. Ако ми њихове инструкције нису јасне, онда их питам да их разјаснимо пре него што кренем.

Након што смо све решили, отишао сам на тренинг и требало је да радим неке вежбе, међутим, нисам тачно разумео које. Тренеру сам рекао да ми да прецизне инструкције. Одговорио ми је да сам напредовао у комуникацији, да не треба да се враћам корак уназад и да пратим шта други раде, па онда да поновим. Међутим, мени много значи кад ми људи тачно објасне и покажу шта треба да урадим.

Више пута ми се дешавало да нисам тачно разумео шта се од мене очекује, зато што се људи нису прецизно изражавали. Једном су ме родитељи водили код неуролога и докторка ми је казала да ходам на прстима. Ја сам мислио да треба да ходам на прстима од руку и нисам знао како то да изведем. Тек кад су ми објаснили да треба да ходам на ножним прстима, успео сам то да урадим. Можда је њима била јасна та инструкција коју су ми дали, али мени није.

Мама ме је једном приликом замолила да однесем у пошту и пошаљем нека документа. Имао сам малу трему, јер је то требало први пут сам да урадим. Мама ми је казала да не треба да бринем и да ће ми записати на папир све што ми је потребно. И стварно ми је дала папир на који је записала податке о пошиљаоцу, примаоцу, да се пошиљка шаље брзом поштом, када треба да стигне на адресу. Дала ми је и новац. Отишао сам у пошту, а радница ме је питала ко плаћа поштарину. Погледао сам у папир који ми је мама спремила – тамо није било такве информације. Мало сам се узнемирио и морао сам да зовем родитеље да проверим са њима. На крају сам задатак успешно завршио, а мама ми је објаснила да је мислила да ћу ја разумети да треба да платим поштарину зато што ми је дала новац. Међутим, морам још једном да поновим – потребне су ми прецизне инструкције и људи увек тачно треба да ми кажу све што ми је потребно.

Оваквих примера је било много и током мог школовања, а овде ћу описати један. Још у основној школи радили смо контролни из географије. Мама је пре тога разговарала са наставницом о томе како да ми прилагоди израду контролног задатка. Међутим, наставница је инсистирала да радим исти контролни као и друга деца да би видела како ћу се снаћи и колико сам напредовао зато што сам био активан на часовима и чинило јој се да ћу бити успешан. Али, кад сам почео да радим задатак, нисам разумео питања и било ми је тешко да их решим. Рекао сам наставници да ми је ово тешко, а она је одговорила да не треба да бринем и да слободно напишем питања на која знам одговоре. Узео сам папир и направио списак питања на која сам умео да одговорим. Тек су ми после објаснили да је наставница очекивала да напишем и одговоре на питања, али она није тако и казала.

(…)

Текст “Требају ми прецизне инструкције” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.