Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

У Србији је утврђен сет обавезних социјалних услуга које треба да обезбеди локална самоуправа, али то често зависи од приоритета, финансијских могућности и слуха општина за то, речено је 30. априла на представљању истраживања о локалним пружаоцима социјалних услуга у Србији. Притом, нису предвиђене санкције за оне општине који не обезбеде те услуге. На скупу је изнет податак да је најдоминантнија услуга помоћ у кући коју пружају 122 општине, док 34 општине не пружају ниједну услугу. Трећину социјалних услуга на локалном нивоу у Србији пружају организације цивилног друштва које су у томе често флексибилније и оперативније и брже реагују. Изазов и за организације цивилног друштва и за јавне установе представља процес лиценцирања који треба да се заврши до 2016. а који би могао да привремено створи празнину у пружању услуга због сложености и дуготрајности.

На представљању истраживања о локалним пружаоцима услуга социјалне заштите које је спровела Траг фондација, у партнерству са SeCons групом за развојну иницијативу, оцењено је да систем социјалне заштите у Србији није адекватан посебан у оклностима кризе која највише погађа најугроженије групе. Оцењено је и да систем није законски довољно уређен што отежава укључивање организација цивилног друштва у система пружања услуга.

Представница Траг фондације Тања Бјелановић је рекла да су у околностима економске кризе и транзиције, када се најављују болне реформе, највише погођене најрањивије групе становништва и додала да је све више угрожених становника.

“У односу на потребе ми немамо довољно развијен систем социјалних услуга”, рекла је директорка SeCons групе за развоју иницијативу Оливера Вуковић на скупу који су организовали Траг фондација и Америчка агенција за међународни развој USAID која подржава програм “Иницијатива за реформу социјалне заштите“.

Тања Бјелановић је рекла да је Закон о социјалној заштити који је донет 2011. омогућио укључивање организација цивилног друштва у систем социјалних услуга као легитиминих пружалаца услуга социјалне заштите, али да примена тога закона иде јако тешко и споро. Навела је да је потребно донети подзаконске акте како би се створили услови за рад и развој капацитета пружаоца услуга социјалне заштите.

Оливера Вуковић је оценила да задатак укључивања организација цивилног друштва у систем пружања услуга није лак јер и сам систем није довољно уређењен.

Држава је прописала сет обавезних услуга које треба да пруже локалне самоуправе али то зависи од њихових могућности и нема казни ако општине не обезбеде те услуге већ средства усмере на друга важна питања за општину, рекла је Вуковићева.

Она је навела да је најдоминантнија услуга помоћ у кући коју пружа 122 општина али да је њоме покривеност корисника 1,2%.

У Србији постоји и 12 пружалаца услуга клубова за старе и 80 пружлаца услуга клубова за децу са сметњама у развоју с тим што један пружалац може имати више клубова, речено је на скупу.

Такође, изнет је података да у Србији 34 општине не пружају ниједну услугу социјалне заштите коју према закону треба да финансира локална самоуправа, али је указано и да има неразивјених општина са добрим системом услуга.

На скупу је речено и да ће 11 невладиних организација уз подршку Трага фондације заговарати акцију код локалних власти у пружању услуга социјалне заштите, и када је реч о издвајању средстава за социјалне услуге.

В.д. директорка Канцеларије за демократију и управљање USAID-а у Србији Мерал Каран рекла је да USAID подржава укључивање цивилног друштва у систем социјалне заштите.

Лиценцирање као изазов

Изазов представља и процес лиценцирања организација цивилног друштва и државних установа у области социјалне заштите на основу чега ће моћи да учествују на конкурсима за јавна средства. Лиценцирање подразумева доста прилагођавања и прикупљана докумената и, како је оцењено, представља дуготрајан и сложен процес. Ипак, оцењено је да су и јавне установе и организације цивилног друштва близу остваривања стандарда.

Бјелановићева је рекла да циљ није да се убрза тај процес већ да организације цивилног друштва буду препознате као релевантни акетри у социјалној заштити.

“Невладине организације не заостају у односу на јавне установе у односу на стандарде”, рекла је Вуковићева и додала да су и једни и други близу да испуне стандарде, односно да испуњавају око 80% услова.

Надежда Сатарић из удружења грађана “Снага пријатељства” – Amity рекла је да су утврђени стандарди за пет услуга за које ће се добијати лиценце, да су они високо постављени и да је око 10 организација добило лиценцу од којих једна која пружа услуге старим особама.

Указано је и да се због сложености и трајања процеса лиценцирања може створити јаз у пружању услуга, а да организације цивилног друштва покушавају да дођу до средстава како би могле да обезбеде неопходне услуге.

Оливера Вуковић је као изазов навела и то што нема потпуних податка о услугама социјалне заштити. Према њеним речима, у оне које финансира држава постоји некакав увида, док су пројектне активности ван општег прегледа. Проблем представља и променљивост тих података, јер се дешава да у међувремену неке организације престају да постоје због недостатка средства.

Врло је тешко да се утврди и колико кошта нека услуга због самог система јер у неким установама постоји подела трошкова између министарства и локалне самуправе а ту су и пројектне активности. “За то је пторебна темељна заинтересованост и озбиљна књиговодствена анлиза за праћење трошкова”, рекла је Вуковић.

Према њеним речима, трошкови невладиних организације се могу лакже утврдити јер се утврђују за потребе финансирања из екстерних фондова.

Ко је квалитетнији?

Бјелановићева је рекла да је истраживање којим је обухваћено 108 организација цивилног друштва и јавних установа, показало да невладине организације могу да пруже квалитетну услугу и истакла да су те услуге инклузивне, јер корисници нису затворени у институције већ су укључени у заједницу.

Услуге организација цивилног дурштва су и јефтиније јер оне чешће ангажују волонтере, а те организације су и флексибилније и брже реагују у пружању услуга, додала је Бјелановићева.

Вуковићева је рекла да су невладине организаицје у неким стваирма боље и конкурентије а у неким нису у односу на државне установе. Тако центри за социјални рад имају развијенију инфраструктуру док су невладине организације присутније у забаченим крајевима када је реч о пружању помоћи у кући.

Додала је и да корисници услуга једнако задовољни услугама јавних установа и невладиних организација.

Према истраживању, 79% организација цивилног друштва за помоћ у кући сарађује са волонтерима, а то чини 30% институција. Истраживање је показало и да су организације цивилног друштва и инвентивније. Тако је 91% организација које су пружале услуге дневног боравка деце са сметњама у развоју пружило услугу каквих пре њих није било.

Истраживање усмерено на три врсте социјалних услуга – помоћ у кући, дневни боравак за децу са сметњама у развоју и дневни боравак за старе, а спроведено у оквиру порграма “Иницијатива за реформу социјалне заштите” који се реализује уз финанијску подршку USAID.

Аутор: М.П., преузето са www.euractiv.rs