Влада Републике Србије
Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
Веровање да инвалидитет обавезно са собом носи и одређене особине упорно опстаје у свакодневном животу, а пошто су медији огледало друштва, извесни стереотипи се понављају и кроз историју књижевности и филма. Писци и редитељи увек некако успевају да инвалидност представе као део карактера. Ако ликови са инвалидитетом нису осветољубиви злочинци, онда им је неопходно лечење, а ако не лечење, онда ће, рецимо као код младе Лауре, хроме девојке из драме “Стаклена менажерија”, послужити и један плес са згодним, шармантним момком без инвалидитета. Иако се на крају испоставља да младић има вереницу, Лаура, по шаблону, пуна разумевања, Џиму из своје стаклене менажерије поклања једнорога коме је при паду поломљен рог, па се сада не разликује од других, што и она прижељкује, подстичући тако став да се особе са инвалидитетом као другачије не уклапају у друштво и да једино могу пронаћи љубав ако се та различитост уклони и оне постану исте као већина.
Чак и у великим љубавним романима, попут “Љубавника Лејди Четерли”, страст је резервисана искључиво за љубавнике без инвалидитета, док је Лорд Четерли, особа са телесним инвалидитетом, емотивно празан и непривлачан. Медицинска сестра која ради код њих се, на известан начин, заљубљује, али не у њега као људско биће, већ као у човека из вишег сталежа, чија се слика појављивала у часописима.
С друге стране, у роману Skallagrigg, писац проналази начине да у животе свих ликова, укључујући и главне протагонисте, Естер и Артура, који су особе са инвалидитетом, равноправно са осталим животним изазовима, вешто и сасвим природно уплете и љубав, брак, сексуалност, родитељство.
Лично ми је пријатно изненађење недавно приредио домаћи роман, Рингишпил, у коме ауторка, без патетике и сажаљења, пише о једном од јунака, Јурију, као о великом уметнику и успешном директору, чији се инвалидитет провлачи успут, пре свега као разлог због којег је престао да игра балет, док се истичу његове људске емоције, особине и способности, које свако од нас поседује без обзира на боју косе, верску и националну припадност, боју коже или врсту оштећења.
У романтичним филмовима у којима је један од љубавника особа са инвалидитетом клише који се понавља јесте убеђење да својим партнерима представљају терет. Овај елемент почиње да се јавља у филмовима снимљеним након Првог светског рата, у којима снажан, здрав мушкарац одлази у рат, а кући се враћа као особа са инвалидитетом, очајан и пољуљаног самопоуздања. Из емотивног пакла, најчешће га изводи лепа и стрпљива вереница која га убеђује да га воли због њега самог, без обзира на инвалидитет, како је, између осталог, приказано у филму “Мрачни анђео”.
Овакав тренд се наставља и касније, с тим што се после Другог светског рата, а нарочито после рата у Вијетнаму, полако уводе и драмски елементи, пре свега кроз тешкоће ликова са инвалидитетом да се интегришу у друштво (“Најбоље године наших живота”, “Људи”, “Повратак кући”).
Филмови о љубави су, наравно, снимани и независно од светских сукоба, али је приступ теми остао сличан, о чему сведоче “Афера за памћење”, затим “Лептири су слободни”, “Деца мањег Бога” или “На први поглед”. Ликови у овим филмовима имају различите врсте инвалидитета, али им је заједничка опет стереотипна линија – “спас” који долази од особе без инвалидитета, а која им мења дотадашњи поглед на живот. Ипак, извесни помаци се могу уочити. Док је у “Афери за памћење” (1957), завршном реченицом: “Ако ти можеш да сликаш, могу и ја да ходам. Све је могуће, зар не?” апострофиран став да особе са инвалидитетом треба излечити и тако по сваку цену углавити у већ постојеће друштвене оквире, у остварењу “На први поглед” (1999) Ејми ипак схвата да је и превише покушавала да промени човека кога воли, да отклањање његовог инвалидитета никако не гарантује срећу, као и да је живот много више од тога да ли неко може да види или не.
(…)
Текст “Уствари љубав” Јелене Милошевић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар