Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

У кафани (Фото: Радован Боровић)

Пише: Нандор Љубановић за ИЗИ ВеликиМали (Блог о социјалном укључивању)

Село Јабука, месец новембар, хладно. Томислав и другари из Дома су на радном састанку, одлажемо сусрет за касније. Обрадоваће их вест о премијерном приказивању њиховог филма “Шверц” у новосељанском “Клубу карактера”. У намери да прекратимо време, Куџа и ја одлазимо у центар села. Два кафића, оба затворена, ради само сеоска кафана. У кафани мало топлије него напољу: конобар куња за шанком, сви столови празни, један мушкарац наслоњен на радијатор, одмах код улазних врата. Седамо за сто најближи радијатору, некако је човеку топлије поред радијатора, макар радијатор био хладан. Конобар брзо доноси пиће, наплаћује и враћа се иза шанка. Лице мушкарца наслоњеног на радијатор ми је познато. Сетих се, домац, виђао сам га у Дому, у пролазу. Зовем га за наш сто, он прихвата радо, баш као и пиће. Домац довикује конобару, некако важно: “Донеси и мени пиће, чујеш шта човек каже”. Конобар има нешто суровији смисао за хумор: “Све бих ја вас домце побио. Уза зид и рата-тата-та!” Домац се смеје, очито добро познаје конобара, пуно пута је то чуо, виче: “Нека, отићи ћу ја једном из ове кафане, напустићу те. Напустиће те светски човек, мене бре зна 100.000 људи”. Сви се слатко смејемо. Питам домца како се зове, он каже Гојко. Конобар добацује иза шанка: “Гојко, звани Јајара”. Гојко ми у поверењу, полушапатом, каже: “Нисам ја јајара, он хоће да ме изнервира. Тако ме још неки у селу зову кад хоће да ме изнервирају”. Конобар је неуморан: “Јајара! Јајара! Отеро те онај из хамбургернице, све си му појео”. Гојко се смеје: “Ау, било ми је добро код њега. Добар је човек, давао ми је и да једем. Ја га нешто послушам, одем негде, купим му нешто, а он мени пљескавицу. Појео сам сто пљескавица за годину дана”. Улази у кафану трудница, конобар је поздравља речима – “Где си дебела?” Њих двоје започињу разговор. Гојку припаљујем цигарету и он почиње да прича:

“Да, да… сто пљескавица за годину дана. Ја могу да поједем за десеторицу. Ја се и коцкам, имам томболу, ту узмем неке паре. Шта добијем у Дому, петнаест динара месечно, шта је то? Ништа, зар није тако? Где су банкети, свадбе, испраћаји, то је живот (смеје се). Ја имам привилегију… то значи да сам добар човек. Уђем, једем, пијем, одем. Никог не дирам, не бијем, не убијем. Конобар се шали са мном, е, где ће му душа? На ВМА неће, у пакао ће (смеје се). Имам ја душмана у селу много. Ти што ме мрзе много греше. Мрзе доброг човека (смеје се). На ВМА су најбољи доктори. Боли ме нога. Да имам 100 DM спасили би ме, мораш да тутнеш. Сад могу добро да прођу само доктори и милиција, радничка класа не (смеје се). Ја сутра могу да напустим Дом, али нећу, онда би морао да радим (смеје се). А што не бих напустио Дом, хоће ли жена и деца да ми остану гладни (смеје се)? Све је добро да се ради, али ја волим лакше да радим: купујем неком цигарете, пиво, одем, послушам, донесем – и то је рад, зар не (смеје се)? Све ће бити боље кад нам скину санкције, треба да буде боље. Изгледа, они нам не укину санкције. Један у селу ми каже, док не оде Слободан Милошевић нема укидања. И Слоба ту неку бољку мути (смеје се).

И ти волиш да идеш на свадбе и банкете? Наравно да волиш, а ко не воли (смеје се)? Колико имаш година, ја сам 1956. годиште? Године уопште нису битне. Ти си музичар? Је л’ свираш на свадбе, банкете? Ту може да се помогне. Кажеш ми додај ово, додај оно, стави ту, и даш ми 50-60 динара, а то није мало. Не умем да штимам гитару, али научићу, жив човек све научи (смеје се). Ти свираш у Београду? А, ту је добра пара? Дневно дође сигурно двесто људи, улазница је сигурно десет динара, и тако месец дана, то је добра пара. А, Београд има два милиона људи, то је добра пара. Музичари добро зарађују, то је добар пос’о. Ја слабо зарадим, да ти неко динар-два, шта је то!? А у Дому добијем петнаест динара… Нико више неће да ради џабе, само будале раде џабе (смеје се). Није ти Томислав рекао да примамо петнаест динара месечно? Није!? А, ви сигурно причате о другим стварима. Шта је петнаест динара!? Ништа! Са петнаест динара не можеш да уђеш у продавницу да купиш бокс цигара. Нас тројица не можемо да се наједемо за те паре. Од Општине Дом добије 380 динара за једног штићеника за храну, одржавање, купање. Да, месечно, 380 динара за једног штићеника… ја и не коштам много (смеје се).

Зашто стално причам о парама? Ја више волим паре него ‘леба да једем (смеје се). Играм и томболу, једном да се сакупимо и коцкамо. Је л’ воле музичари да се коцкају? Не воле!? Е, штета, шта је за вас десет динара, то и није нека пара? Како ти мене не познајеш, мене сви у Новом Селу знају како сам добар човек? Колико плаћају у Новом Селу приватан рад? Плаћају 50-60 динара? А, то није мало. Радио бих цео дан, 60 динара није мала пара. То баш није тешко кад се бере кукуруз. Брао сам једном, није лако, али 60 динара није мало пара. Ништа није лако, ни кад једеш није лако (смеје се). Шта значи то ‘радиш на дивље’, јел то опасно? А, коцка кажеш да је забрањена, да се иде у затвор? Ма, то је мала пара, то је шала, ја забављам народ. Све ће бити лакше кад нам скину санкције, до Нове године треба, тако кажу. Слободан Милошевић је отишао у Америку, треба да се врати. Што се тиче мене и не треба, шта ће ми? Нико не зна колико он има пара, сигурно месечно преко 50.000 динара.

Боље да идем по свадбама и испраћајима, него да лажем, пљачкам, силујем, убијам. Од 1975. сам овде у Дому. Пре тога у Београду. Рођен сам у Приштини. Отишао сам кад сам имао петнаест година. Тамо сам чувао стоку. Ја сам из Качаника. Не памтим родитеље, погинули су кад сам имао петнаест година. Радио сам код неког сељака, не сећам се како се звао. Па, добро, ти памтиш кад си био мали, ја не; људи нису исти, ја и ти нисмо исти… Је л’ играш фудбал за Ново Село? Ја навијам за ‘Звезду’. Понекад идем пешке на утакмицу у Београд. Далеко је, има пуно да се иде. Не пусте ме да уђем џабе, а требало би, ја сам из Дома. Друго је у Београд, друго је у Јабуку, није исто. Играм ја фудбал, али сам повређен пре три године, 1992. Повредио сам тетиву и имао сам воду, овде, у колену. Био сам петица, то је најбоље, зар не? Лечи ме онај доктор Ставићевић, он је најбољи, али морам да пожурим, за Нову годину иде у пензију. Неке тетиве сам истег’о, ту позади, није опасно. Шутнуо сам лопту, а нисам се загреј’о.

(…)

Текст “У кафани” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.