Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јелена Пауновић (Блог о социјалном укључивању)

Она и Она!

Рођена сам давне 1982. године са оштећењем слуха, те тако носим слушне апарате. Готово цео свој живот сам покушавала да се поистоветим са другима, јер себе нисам прихватала, штавише мрзела сам се због тога и тако се крила иза дуге косе, правила се да сам „савршена“, а моја душа је дубоко у мени плакала и јецала, јер – бојала сам се. Бојала и плашила од одбацивања и неприхватања од стране других и тако радила против себе како бих била прихваћена и вољена. На том путу одрастања, негде сам изгубила себе, свој идентитет, своју личност, своју индивидуалност. Како је време пролазило, препознајем да се нешто унутар мене дешава, интуиција ми говори: “Јелена, ниси то ти, где си нестала, где је нестала твоја личност? Зашто покушаваш копирати друге, буди оно што јеси, па макар и сама остала, али спознаћеш себе и своју лепоту, своју снагу.”

Када сам започела своје путовање, кроз разна видеа, литературу… мој живот поприма једну другу димензију која је мени још увек непозната, која ме пољуљала, избацила из равнотеже и постала сам на неки чудесан начин и уплашена и срећна јер… Заправо, почела сам да се питам, да ли сам на Свет дошла да патим и борим се или да нађем начина да живим живот који сам до сада животарила. Почела сам да истражујем. У својој бележници започела сам са писањем приче. Започела сам са темом Захвалности, на чему Себи захваљујем и честитам.

Честитам себи што сам током распуста радила разне послове, како бих зарађивала за себе и своје потребе, била самостална. Честитам себи на томе што сам радила као фармацеутски техничар за мале приходе, али сам у свему томе имала поред себе дивног фармацеута од ког сам научила посао и овладала вештинама и унапредила знање. Честитам себи на одлуци да дођем у Београд са 23 године из Петровца на Млави, оставим све што сам имала, не знајући никога, осамосталим се и наставим даље. Започела сам рад у апотеци, где сам прошла разне изазове и тако стекла нова искуства и нова знања. Честитам себи на одлуци да купим нови слушни апарат, два месеца радећи и по 12х како бих исплатила трошкове. Честитам себи на одлуци да 2014. постанем референт набавке у истој фирми где сам радила као фармацеутски техничар. Како је време пролазило, почела сам да се осећам лоше, незадовољна послом којим радим, јер то нисам била ЈА. Размишљала сам и о томе да дам отказ, али разум је упозорио: “НЕ, како ћеш плаћати трошкове?”, и тако сам наставила са радом и постајала све исцрпљенија и уморнија, све док једног дана виша сила, Универзум није умешао прсте и тако, на неки начин, преузео ствар у своје руке – постала сам технолошки вишак. Доносим одлуку да кренем са радом на себи без да сам нашла други посао, да растем, да постанем најбоља верзија себе.

Радом на Себи, спознајем неке нове ствари, суочавање са собом није нимало лако, те ћу поделити причу која је у једном даху испливала из мене док сам писала, речи су само навирале, а ја сам пратила и писала.

Мала Јеца!

Мала Јеца има одбрамбени механизам, механизам да се повуче у себе, да је боље да ћути и ништа не каже, јер се плаши да ће је други исмејавати. Мала Јеца се стиди да каже да носи слушне апарате, јер ће изгубити другаре, нико је неће волети, а то тако силно жели. Мала Јеца је желела да буде боља од других, да покаже да може, да је снажна и јака, а када нешто не постигне, она се наљути и повлачи све више и више у себе. Зато се мала Јеца замрзла и затворила, јер се плаши да је опет не повреде. Мала Јеца је сада одрасла жена и схвата да је ти обрасци само спутавају да настави даље, да направи корак, јер се чврсто држи старих уверења, а то Великој Јелени, одраслој жени, ствара баријеру да крене даље. Велика Јелена схвата да је одрасла, да има пуно право да буде то што јесте, говори шта мисли, па чак и ако се други не слажу. Схвата да је природно да свако има право на своје мишљење и слободу да искаже своје мисли, идеје и ставове. Јер, сви смо ми различити и на нама је да то поштујемо и отворимо се за неке нове идеје, приче. Одрасла жена креће у изазов, изазов поновног упознавања Јелене и открића њених могучности и потенцијала, јер зна да може да постигне много више од пуког седења у канцеларији. Да истражује, да се отвори за сопствене жеље и потребе, јер Јелена има храбрости и велику петљу и то треба да покаже. Велика Јелена је сада одрасла жена која ради на себи, да буде најбоља верзија себе, јер она то заслужује, јер има дара, има великог потенцијала да направи чудо од свог живота. Да буде поносна на себе и покаже колико је паметна, мудра, успешна.

(…)

Текст “Феникс” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.