Влада Републике Србије
Пише: Ксенија Граовац (Блог о социјалном укључивању)
Једна од првих ствари које сам урадила када сам професионално почела да се бавим филантропијом било је ТВ гостовање и најава једне филантропске награде. У PR агенцији су ми дали питања, чак и одговоре и рекли да само слушам шта ће водитељка питати. Ваљда да не побркам одговоре? Да будем искрена, добро је када сте и ви и водитељ/новинар припремљени. Тада се не може догодити да током целог гостовања не кажете оно што је најважније, а водитељ пребаци причу на неки небитни аспект. Онда је уследио и телефонски позив: „Да ли је то госпођа Граховац из компаније Виртус?“ Зар сам ја госпођа? Хм, не могу баш то да замерим овој новинарки с друге стране жице. Али ипак морам да кажем следеће: „Заправо, ја сам Граовац. И Виртус није компанија, већ награда за компаније. А и не ради се о компанији већ о организацији цивилног друштва.“ „Мислите – невладина?“ „Не баш. Фондација.“ „Ааахаа.“ Сад сам је изгубила, помислих. Уопште не мора да значи да не зна шта је фондација. Једноставно сматра да је таква информација сувишна, небитна.
Да појасним још нешто. Овај текст ни у једном свом делу не сваљује кривицу на новинаре. Комуникација је увек двосмерна и ако различите организације, фондације, компаније желе да се зна за њихово деловање по питању општег добра, онда то морају и да кажу. Да лепо седну и разговарају о томе, са свима – новинарима, грађанима, агенцијама, својим запосленима, итд.
А да ли ће их друга страна слушати? Ево каква су моја искуства – новинари најчешће не прате једну, већ више области. Ако прате здравство, студентска питања и мањине, нерадо ће се интересовати за нешто што носи назив који још треба додатно појашњавати. У случају да су изузетно заинтересовани за нпр. корпоративну филантропију, имаће муке да свом уреднику објасне да је то баш интересантно, занимљиво и корисно. И медији често воле тзв. лоше вести, а ваша вест је позитивна и у њој нема ни трунчице лошег.
Након што сам савладала првобитни осећај да сам беспомоћна, сагледала сам ствари из другог угла. Медији су партнер у развоју филантропије. Сва истраживања указују на то да се грађани путем медија информишу о акцијама за опште добро, верују медијима да је акција стварна и легална, очекују да путем медија сазнају резултате тих акција. Медији могу да пренесу информацију о акцији коју спроводите док се иста управо одвија, да у данима пре или након акције држе пажњу грађана. Једино што треба да урадите јесте да будете упорни. Када радимо са удружењима грађана, сазнајемо да се ретко обраћају својој заједници, укључујући и медије. Ако се не упознате са онима који треба да граде мрежу ваших подржавалаца, тешко ћете стећи икакву подршку. Не очекујте да већина обрати пажњу на вас ако сами ћутите. Проговорите. Али јасно и једноставно. Шаљите једноставну поруку и причајте успешне приче. Чак и ако радите са рањивим групама. Представите тешке и озбиљне проблеме тако што ћете рећи како се они могу решити и каква вам је помоћ потребна. Пронађите једног новинара-савезника и шаљите му информације о својим активностима, зовите га често, макар само да бисте му се јавили и захвалили што се труди да баш вас убаци у понеки стубац у новинама или вас помене у емисији на телевизији. Видећете колико ће брзо покушати да буде ваш човек унутар своје медијске куће, јер ће разумети шта радите, јер ће уживо видети како то постижете, јер ће осетити какве напоре чините.
(…)
Текст “Филантропија – шик издање” Ксеније Граовац у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар