Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Ksenija Graovac (Blog o socijalnom uključivanju)

Jedna od prvih stvari koje sam uradila kada sam profesionalno počela da se bavim filantropijom bilo je TV gostovanje i najava jedne filantropske nagrade. U PR agenciji su mi dali pitanja, čak i odgovore i rekli da samo slušam šta će voditeljka pitati. Valjda da ne pobrkam odgovore? Da budem iskrena, dobro je kada ste i vi i voditelj/novinar pripremljeni. Tada se ne može dogoditi da tokom celog gostovanja ne kažete ono što je najvažnije, a voditelj prebaci priču na neki nebitni aspekt. Onda je usledio i telefonski poziv: „Da li je to gospođa Grahovac iz kompanije Virtus?“ Zar sam ja gospođa? Hm, ne mogu baš to da zamerim ovoj novinarki s druge strane žice. Ali ipak moram da kažem sledeće: „Zapravo, ja sam Graovac. I Virtus nije kompanija, već nagrada za kompanije. A i ne radi se o kompaniji već o organizaciji civilnog društva.“ „Mislite – nevladina?“ „Ne baš. Fondacija.“ „Aaahaa.“ Sad sam je izgubila, pomislih. Uopšte ne mora da znači da ne zna šta je fondacija. Jednostavno smatra da je takva informacija suvišna, nebitna.

Da pojasnim još nešto. Ovaj tekst ni u jednom svom delu ne svaljuje krivicu na novinare. Komunikacija je uvek dvosmerna i ako različite organizacije, fondacije, kompanije žele da se zna za njihovo delovanje po pitanju opšteg dobra, onda to moraju i da kažu. Da lepo sednu i razgovaraju o tome, sa svima – novinarima, građanima, agencijama, svojim zaposlenima, itd.

A da li će ih druga strana slušati? Evo kakva su moja iskustva – novinari najčešće ne prate jednu, već više oblasti. Ako prate zdravstvo, studentska pitanja i manjine, nerado će se interesovati za nešto što nosi naziv koji još treba dodatno pojašnjavati. U slučaju da su izuzetno zainteresovani za npr. korporativnu filantropiju, imaće muke da svom uredniku objasne da je to baš interesantno, zanimljivo i korisno. I mediji često vole tzv. loše vesti, a vaša vest je pozitivna i u njoj nema ni trunčice lošeg.

Nakon što sam savladala prvobitni osećaj da sam bespomoćna, sagledala sam stvari iz drugog ugla. Mediji su partner u razvoju filantropije. Sva istraživanja ukazuju na to da se građani putem medija informišu o akcijama za opšte dobro, veruju medijima da je akcija stvarna i legalna, očekuju da putem medija saznaju rezultate tih akcija. Mediji mogu da prenesu informaciju o akciji koju sprovodite dok se ista upravo odvija, da u danima pre ili nakon akcije drže pažnju građana. Jedino što treba da uradite jeste da budete uporni. Kada radimo sa udruženjima građana, saznajemo da se retko obraćaju svojoj zajednici, uključujući i medije. Ako se ne upoznate sa onima koji treba da grade mrežu vaših podržavalaca, teško ćete steći ikakvu podršku. Ne očekujte da većina obrati pažnju na vas ako sami ćutite. Progovorite. Ali jasno i jednostavno. Šaljite jednostavnu poruku i pričajte uspešne priče. Čak i ako radite sa ranjivim grupama. Predstavite teške i ozbiljne probleme tako što ćete reći kako se oni mogu rešiti i kakva vam je pomoć potrebna. Pronađite jednog novinara-saveznika i šaljite mu informacije o svojim aktivnostima, zovite ga često, makar samo da biste mu se javili i zahvalili što se trudi da baš vas ubaci u poneki stubac u novinama ili vas pomene u emisiji na televiziji. Videćete koliko će brzo pokušati da bude vaš čovek unutar svoje medijske kuće, jer će razumeti šta radite, jer će uživo videti kako to postižete, jer će osetiti kakve napore činite.

(…)

Tekst “Filantropija – šik izdanje” Ksenije Graovac u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.