Влада Републике Србије
Пише: Сара Ђурђевић (Блог о социјалном укључивању)
Понекад се осећам као да живим у филму „Урадила (нешто) упркос томе што има оштећење слуха“.
Посебно од како сам се преселила на Сардинију. Добила сам много порука у којима људи изражавају дивљење и одушевљење за то што причам енглески и на путу сам да научим италијански – упркос томе што имам оштећење слуха. Или што сам се преселила у другу земљу – упркос томе што имам оштећење слуха.
Оваквих коментара је увек било, али што више времена пролази, све мање имам стрпљења и толеранције за њих. Јер стварно не видим какве везе оштећење слуха има са мењањем места становања? У мојој крштеници не пише да сам у обавези да останем у једној држави до краја живота.
До сада сам:
- путовала ауто-стопом
- скакала из авиона
- ишла на гомилу концерата и фестивала
- завршила факултет
- била учесница на интернационалним пројектима
- волонтирала, радила, зарадила
- положила вожњу
- камповала на дозвољеним и недозвољеним местима
- купала се у језерима, водопадима, морима
- возила бицикл, тротинет, ролере
- побеђивала на плесним такмичењима
- играла фудбал, одбојку, бадминтон
- препливавала базене уздуж и попреко
- цртала себи и другима по одећи
- писала и добијала писма…
Радила сам још много других ствари које немају баш много везе са оштећењем слуха (као ни ова листа). У случају да има, могли бисмо рећи: „Живела је живот – упркос оштећењу слуха“. Исто то можемо, на пример, да кажемо за особу која носи наочаре, што би било глупо – зар не? Јер свако од нас у окружењу има бар две особе са тешкоћама са видом. Прилично сам сигурна да им наочаре не служе као заштита од живота, већ као средство за стварање јасније слике света око себе и укључивање у свакодневне активности. Исто то важи и за особе са оштећењем слуха.
Сигурна сам да то што немамо прилику да сваки дан видимо слушни апарат на улицама и то што, уколико их виђамо – обично их носе старији људи, довело је до стварања различитих предрасуда. Можда ће вас ово разочарати, али све што је глупо рећи за особу са оштећеним видом, глупо је рећи и за особу са оштећењем слуха. Јер за напуштање земље није био потребан потпун слух, већ много храбрости. Исто као што су за учење језика потребне воља, дисциплина и мотивација.
Зато вас молим да размислите пре него што изговорите овакве ствари, јер немају смисла. Разумем да коментари попут наведених потичу из незнања. Циљ ми није да некога нападам, вређам и да се ругам, јер заиста разумем. Али ме понекад заболи то што се често дешава да те коментаре упућују управо особе са оштећеним слухом, њихови родитељи или пријатељи…
Сматрам да је нашем друштву потребна озбиљна стратегија за организовање психолошке подршке и едукације родитеља особа са хендикепом, као и самих особа са хендикепом. О томе како препознати таленте, како избећи презаштићивање, како научити дете да води самосталан, независан и испуњен живот.
То што могу да живим баш онакав живот какав желим, не значи да друге особе са оштећењем слуха не могу. Ја нисам Бетовен, тако да нисам изузетак. Бар не би требало да будем. И зато морамо да причамо, да оснажујемо једни друге и да настојимо да се наша права поштују, а способости не потцењују.
———-
Текст „Филм звани ‘Упркос оштећењу слуха’” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Саре Ђурђевић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар