Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Sara Đurđević (Blog o socijalnom uključivanju)

Ponekad se osećam kao da živim u filmu „Uradila (nešto) uprkos tome što ima oštećenje sluha“.

Posebno od kako sam se preselila na Sardiniju. Dobila sam mnogo poruka u kojima ljudi izražavaju divljenje i oduševljenje za to što pričam engleski i na putu sam da naučim italijanski – uprkos tome što imam oštećenje sluha. Ili što sam se preselila u drugu zemlju – uprkos tome što imam oštećenje sluha.

Ovakvih komentara je uvek bilo, ali što više vremena prolazi, sve manje imam strpljenja i tolerancije za njih. Jer stvarno ne vidim kakve veze oštećenje sluha ima sa menjanjem mesta stanovanja? U mojoj krštenici ne piše da sam u obavezi da ostanem u jednoj državi do kraja života.

Do sada sam:

• putovala auto-stopom
• skakala iz aviona
• išla na gomilu koncerata i festivala
• završila fakultet
• bila učesnica na internacionalnim projektima
• volontirala, radila, zaradila
• položila vožnju
• kampovala na dozvoljenim i nedozvoljenim mestima
• kupala se u jezerima, vodopadima, morima
• vozila bicikl, trotinet, rolere
• pobeđivala na plesnim takmičenjima
• igrala fudbal, odbojku, badminton
• preplivavala bazene uzduž i popreko
• crtala sebi i drugima po odeći
• pisala i dobijala pisma…

Radila sam još mnogo drugih stvari koje nemaju baš mnogo veze sa oštećenjem sluha (kao ni ova lista). U slučaju da ima, mogli bismo reći: „Živela je život – uprkos oštećenju sluha“. Isto to možemo, na primer, da kažemo za osobu koja nosi naočare, što bi bilo glupo – zar ne? Jer svako od nas u okruženju ima bar dve osobe sa teškoćama sa vidom. Prilično sam sigurna da im naočare ne služe kao zaštita od života, već kao sredstvo za stvaranje jasnije slike sveta oko sebe i uključivanje u svakodnevne aktivnosti. Isto to važi i za osobe sa oštećenjem sluha.

Sigurna sam da to što nemamo priliku da svaki dan vidimo slušni aparat na ulicama i to što, ukoliko ih viđamo – obično ih nose stariji ljudi, dovelo je do stvaranja različitih predrasuda. Možda će vas ovo razočarati, ali sve što je glupo reći za osobu sa oštećenim vidom, glupo je reći i za osobu sa oštećenjem sluha. Jer za napuštanje zemlje nije bio potreban potpun sluh, već mnogo hrabrosti. Isto kao što su za učenje jezika potrebne volja, disciplina i motivacija.

Zato vas molim da razmislite pre nego što izgovorite ovakve stvari, jer nemaju smisla. Razumem da komentari poput navedenih potiču iz neznanja. Cilj mi nije da nekoga napadam, vređam i da se rugam, jer zaista razumem. Ali me ponekad zaboli to što se često dešava da te komentare upućuju upravo osobe sa oštećenim sluhom, njihovi roditelji ili prijatelji…

Smatram da je našem društvu potrebna ozbiljna strategija za organizovanje psihološke podrške i edukacije roditelja osoba sa hendikepom, kao i samih osoba sa hendikepom. O tome kako prepoznati talente, kako izbeći prezaštićivanje, kako naučiti dete da vodi samostalan, nezavisan i ispunjen život.

To što mogu da živim baš onakav život kakav želim, ne znači da druge osobe sa oštećenjem sluha ne mogu. Ja nisam Betoven, tako da nisam izuzetak. Bar ne bi trebalo da budem. I zato moramo da pričamo, da osnažujemo jedni druge i da nastojimo da se naša prava poštuju, a sposobosti ne potcenjuju.

———-

Tekst „Film zvani ‘Uprkos oštećenju sluha'” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Sare Đurđević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.