Влада Републике Србије
Пише: Николета Косовац (Блог о социјалном укључивању)
(…) Маргинализација и питање социјалне искључености поред економске подразумева и политичку, културну и друге области друштвене непривилегованости. Бескућништво представља крајњи облик друштвене искључености. Веома мало се говори о овом проблему и не постоје истраживања која би тачно утврдила распрострањеност ове појаве. Незванично се процењује да у Србији живи око 20000 бескућника/ца, од којих је само у Београду око 2000, од чега 600 деце.
Младић Бојан Раданов, који се “нашао на улици” након што је постао пунолетан, овако је описивао своју ситуацију: “Не постоји ниједно место за нас који смо старији од 18 година. За Васу Стајића (Завод за васпитање деце и омладине) је касно, а за пензионерске домове смо премлади. Кад сам напунио 18 година, пробудили су ме једно јутро и рекли да идем. Један професор ми је дао 250 динара. Од тада живим у овој рупи… На улици сам. Две године сам чекао само на личну карту. Док је нисам имао осам пута су ме водили у Падињак (Казнено-поправни завод) зато што је немам.” (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-12-01-2008/mi-smo-ko-mrtvaci)
Разлози за изолованост и маргинализацију одређених друштвених група и појединаца, увек су вишеслојни, сложени и међусобно зависни. Ове особе имају малу контролу над својим животима и над доступним ресурсима, а зависност од других (нпр. социјалних институција или других људи) само доприноси њиховој дубљој изолацији. Поред неоствареног права на становање, бескућници/це не остварују ни друге елементарне потребе и права на достојанствен живот.
Млади људи који живе и/или раде на улици како проходају већ су укључени у неки облик рада. Међутим, најчешће су то послови који пре свега не одговарају узрасту, нису у заштићеном и безбедном окружењу, зарада је неадекватна у односу на напоре који се улажу (мала и/или нередовна), раде непријављени и оно што је посебно важно за њих – раде без структуре и перспективе. Даље, неретко је то принудни рад – деца и млади су често присиљени од стране одраслих да раде одређено време и/или да зараде одређену суму новца. Постоје случајеви и када та присила није директна али се претпоставља да је дете/млада особа одрасла у окружењу које је инсистирало да се он/а од раног узраста (некада и од 4. године живота) самостално ангажује на приходима за породицу. Након 10 година таквог живота, млада особа апсолутно сматра да је то њена/његова обавеза према породици. Истовремено, та деца нису укључена у школски систем, што даље значи да им је онемогућена донекле сигурна животна перспектива у смислу проналажења посла који би их материјално обезбедио.
(…)
Текст “Чија су одговорност деца улице?” Николете Косовац у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар