Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nikoleta Kosovac (Blog o socijalnom uključivanju)

(…) Marginalizacija i pitanje socijalne isključenosti pored ekonomske podrazumeva i političku, kulturnu i druge oblasti društvene neprivilegovanosti. Beskućništvo predstavlja krajnji oblik društvene isključenosti. Veoma malo se govori o ovom problemu i ne postoje istraživanja koja bi tačno utvrdila rasprostranjenost ove pojave. Nezvanično se procenjuje da u Srbiji živi oko 20000 beskućnika/ca, od kojih je samo u Beogradu oko 2000, od čega 600 dece.

Mladić Bojan Radanov, koji se “našao na ulici” nakon što je postao punoletan, ovako je opisivao svoju situaciju: “Ne postoji nijedno mesto za nas koji smo stariji od 18 godina. Za Vasu Stajića (Zavod za vaspitanje dece i omladine) je kasno, a za penzionerske domove smo premladi. Kad sam napunio 18 godina, probudili su me jedno jutro i rekli da idem. Jedan profesor mi je dao 250 dinara. Od tada živim u ovoj rupi… Na ulici sam. Dve godine sam čekao samo na ličnu kartu. Dok je nisam imao osam puta su me vodili u Padinjak (Kazneno-popravni zavod) zato što je nemam.” (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-12-01-2008/mi-smo-ko-mrtvaci)

Razlozi za izolovanost i marginalizaciju određenih društvenih grupa i pojedinaca, uvek su višeslojni, složeni i međusobno zavisni. Ove osobe imaju malu kontrolu nad svojim životima i nad dostupnim resursima, a zavisnost od drugih (npr. socijalnih institucija ili drugih ljudi) samo doprinosi njihovoj dubljoj izolaciji. Pored neostvarenog prava na stanovanje, beskućnici/ce ne ostvaruju ni druge elementarne potrebe i prava na dostojanstven život.

Mladi ljudi koji žive i/ili rade na ulici kako prohodaju već su uključeni u neki oblik rada. Međutim, najčešće su to poslovi koji pre svega ne odgovaraju uzrastu, nisu u zaštićenom i bezbednom okruženju, zarada je neadekvatna u odnosu na napore koji se ulažu (mala i/ili neredovna), rade neprijavljeni i ono što je posebno važno za njih – rade bez strukture i perspektive. Dalje, neretko je to prinudni rad – deca i mladi su često prisiljeni od strane odraslih da rade određeno vreme i/ili da zarade određenu sumu novca. Postoje slučajevi i kada ta prisila nije direktna ali se pretpostavlja da je dete/mlada osoba odrasla u okruženju koje je insistiralo da se on/a od ranog uzrasta (nekada i od 4. godine života) samostalno angažuje na prihodima za porodicu. Nakon 10 godina takvog života, mlada osoba apsolutno smatra da je to njena/njegova obaveza prema porodici. Istovremeno, ta deca nisu uključena u školski sistem, što dalje znači da im je onemogućena donekle sigurna životna perspektiva u smislu pronalaženja posla koji bi ih materijalno obezbedio.

(…)

Tekst “Čija su odgovornost deca ulice?” Nikolete Kosovac u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.