Влада Републике Србије
Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)
Када дискутујемо у стручним круговима о томе како је волонтерски рад код нас мање развијен или како је мање филантропије него у другим земљама, увек ћемо наћи хиљаду и једно образложење зашто је то тако и, углавном, констатовати како се људи код нас баве „преживљавањем“ и онда немају много простора и времена да се баве потребама других људи, или како је код нас сиромаштво превелико, па људи и немају довољно ни за себе, а камоли да одвоје за друге. Неретко говоримо и о примерима лоших пракси из ове области, попут злоупотреба новца прикупљеног у неким акцијама, па то онда људе одбија да дају…
Наравно, у дебатама говоримо и колико је законска регулатива нестимулативна, како закон о волонтирању својим процедурама дестимулише волонтерски ангажман – уместо да га подстиче, и како нема пореских олакшица за компаније које део профита улажу у добротворне сврхе.
Најмање се сетимо да говоримо о томе и да се питамо колико ми радимо на подизању свести о значају добробити чињења другима, у којој мери иницирамо сасвим конкретне акције у том правцу, у којој мери мотивишемо људе на активизам, у којој мери промовишемо добре акције…
А потребно је некада тако мало подстицаја да би се појединци или групе покренули и учинили неку добробит за друге појединце, групе или за читаву заједницу. Бројни су примери таквих акција покренутих на друштвеним мрежама. Наравно, то нису једни начини и понајмање су довољни.
Желим да поделим са вама једно искуство на како једноставан начин то може да се уради.
Пре неколико месеци, дискутовала сам са секретаром Црвеног крста Палилула у Београду о њиховим волонтерским активностима и ангажману волонтера и ево једне приче коју ми је испричала: пре две године, организовали су и обучили групу волонтера да раде дубинске животне интервјуе са старијим људима, укључујући и оне који живе у домовима за стара лица на палилулској опшини. Међу младима, волонтерима, била је и група средњошколаца из Богословије „Светог Саве“. Током разговора тих младих људи са старијима, стари су изразили жељу да им ученици Богословије поново дођу, како би више могли да разговарају са њима и да им држе нека од предавања на духовне теме.
Један од средњошколаца, Лука Стојановић, прихватио је позив, организовао се са својим друговима и посредством Црвеног крста Палилула наставио да долази у домове у Пљешевичкој и Диљској улици, наизменично, сваке суботе и проводи сат, сат и по времена са корисницима домова у разговору и дружењу. И тако скоро пуне две године.
Пожелела сам да одем и на лицу места видим како то функционише. И отишла сам, прошле суботе, у Стационар у Диљској улици, баш у време када је требало да дођу Лука и његови другови.
Они су стигли и пре времена предвиђеног за предавање/разговор са корисницима и чекали су их у трпезарији/простору где се увек и окупљају. Било је лепо посматрати како старији долазе из својих соба, неки у инвалидским колицима, неки уз помоћ ходалице, али сви са озареним лицем и радошћу што поново виде те младе људе, јер их „нису изневерили“, дошли су, и као и обично, десиће се нешто лепо у наредних сат времена. Предавање је било о предстојећим Ускршњим празницима. Мој утисак је био да слушаоци упијају сваку реч, неки размишљајући о својим сећањима на обележавање Ускрса када су били деца или касније, са својим унуцима, неки о времену када се Ускрс није смео јавно славити.
После предавања, питала сам неке од учесника колико им значи то што им ови млади момци долазе и проводе време у разговору са њима. Једна бака ми је одговорила да је она била непокретна, само је лежала у кревету, али од када их је упознала и први пут била на предавању, више ни једно не пропушта и од тада је постала покретна, њен живот се потпуно променио и сада опет има неки смисао… Друга ми је рекла да толико „воли Луку“ да му је и песму спевала, а трећа да је то за њу „мелем за душу“…
Размишљала сам: „Боже, колико су ови млади момци хумани и колико имају човечности у себи?“, и питала сам се да ли они нешто уче у школи о социјалном раду, јер то шта они раде, по мени, јесте својеврстан добровољни социјални рад, пошто показују бригу о људима који су, на неки начин, изопштени из живота локалне заједнице. Схватила сам да кроз свој ангажман они доприносе и оснаживању преосталих потенцијала тих старијих људи… јер старији – знајући да долази субота, да ће имати сусрет са овим младима – спремају се, облаче и планирају свој долазак и шта ће питати и о чему ће са њима причати…
(…)
Текст “Човекољубље у младима само треба пробудити” Надежде Сатарић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар