Влада Републике Србије
Пише: Анђела Чех (Блог о социјалном укључивању)
Дођеш на овај свет и нико те ништа не пита, ништа не бираш, само почнеш да постојиш. (Најчешће) имаш родитеље, родбину, фамилију, живиш у некаквој „заједници“ и никога од тих људи не бираш. Они те (најчешће) чувају, хране, мазе, пазе, одгајају, шаљу у школу, облаче, упућују, пазе да не паднеш, полажу у тебе велике наде и очекивања, свесно или не, пројектују на тебе све своје (неостварене) снове, страхове и сањања. Имају визију како ћеш да изгледаш, како и са ким ћеш да живиш, кад, због чега. Све знају. И желе ти најбоље. И то је дивно, али као да заборављају да ти не можеш да будеш збир свих тих различитих очекивања, ставова, путева и сазвежђа. Увек ћеш некога да изневериш. И то је оно што брзо научиш.
Имам двадесет и пет година. Не знам колико сам била то савршено детенце, колико сам се уклапала, колико сам пута изневерила и разочарала, колико пута ми је то сломило срце, док сам јурила те идеале који нису моји. И не знам како сам пронашла своје и како сам успела да их се држим, к’о пијан плота. Увек сам била тврдоглава, својеглава, бандоглава, говорили су. Моја дивна, нормативна, савршено несавршена, захтевна породица, пуна љубави. Било им је слатко, све док сам се, ипак негде, уклапала у норму.
А онда сам се заљубила. Једном, па још једном, па још једном… откривала нешто у себи и о себи. Нешто дивно и велико као читава планета. Чистије и веће од тога, веће од мене саме. Способност да волим. Жену.
Уз то сам некако, најпре тетураво, а онда и сигурно загазила стазом на којој, најбоље што умем, сваким својим удахом, покретом и речију бучно стојим испред и уз свакога коме су помоћ и подршка потребни.
То је, изгледа, поред мог другачијег начина мишљења, делања, другачијих ставова о друштву и свету, генерацијске разлике и политичког уверења, било малчице превише. Слика коју су имали се размрљала и расточила. Љубав је остала, али схватиш да је безусловност ипак условљена и да један велики слон у соби све више расте сваког недељног породичног ручка. Када се вешто избегавају све шкакљиве теме за разговор које би могле довести до сукоба, расправе, кукњаве и суза и када страх због обостраног неприхватања надвлада, онда их замени тешка и дубока тишина. Раздвајање. Брисање или замагљивање срећних, безбрижних слика. Тескоба и бол.
И помислиш да даље сам(а) не можеш. А онда схватиш да, успут, готово случајно, као стицајем случајних околности, у твом животу и твом срцу почињу да свијају гнездно неки други људи, са којима поделиш по део себе, са којима се осећаш слободно у својој отвореној рањивости. Могла бих овде да напишем читав трактат из различитих теоријских перспектива о заједници и заједништву о томе како се гради та митска творевина и шта нас повезује и задржава у тој друштвеној илузији. Али нећу. Покушала бих да се, свесно, одрекнем академског дискурса и да, уколико је то уопште могуће, говорим о емоцијама и о том дивном и чистом „осећају“ припадности, апсолутног прихватања и љубави. Зато што ми је важно и зато што мислим да је то свима нама важно.
Ми, лезбејке, геј мушкарци, бисексуалне и транс* особе, често несхваћени, неприхваћени, скрајнути, одбачени и увек неки „други“, без обзира на економску (не)стабилност, социјалне кругове, ниво образовања и све друге животне аспекте, врло смо склони да трошимо много времена и енергије да стварамо управо заједнице. Да, препознајемо се и повезујемо се на основу идентитета, односно једног дела идентитета, што може да се чини ограниченим, неодговорним и политички непромишљеним, али ипак то радимо из веома јаке потребе за прихватањем и припадањем.
Не, ми никако нисмо хомогена заједница, итекако се разликујемо! Долазимо из другачијих позадина, животних искустава, нивоа образовања, подржавамо различите политичке опције, верујемо у различите ствари, другачије резонујемо и правимо различите кораке. Љутимо се једни на друге, вичемо, мрштимо се, негодујемо, урламо, беснимо, нисмо сагласни. Али се разумемо и увек пружамо шансу и руку једни другима. На основу онога што нам је важно, а то су пре свега блискост и вапај за прихватањем и слободом. И знамо да улажемо у праве ствари, једни у друге, подржавамо се, радујемо се успесима, заједно тугујемо, заједно радимо и заједно се боримо. Можда звучи идеалистично, али заједништво се осећа и живи и тешко да постоје прецизне речи које би могле да га дефинишу. Све би биле или премало, или превише.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар