Влада Републике Србије
Пише: Ана Кнежевић, ЕВО РУКА (Блог о социјалном укључивању)
Када имаш дете са сметњама у развоју све су ти бриге и дневне акције усмерене на њега. Здравље, терапије, лекари, вртић, школа, права, остварење, раст и развој. По сваку цену желиш да га укључиш у редован систем, да му пружиш нешто што му је по твом мишљењу живот ускратио. Желиш да буде видљив, и он и проблем и решење. И ти да будеш видљива! И важна!
Таман поставиш све у равнотежу, навикнеш да живиш са својим картама, а онда се деси пубертет. Промена се дешава на свим пољима. Мења се расположење (из часа у час), мења се физиономија (или се не мења, па те то брине), друга деца и вршњаци ижџигљају… И ти, Мама, почињеш да примећујеш све то! БУМ! И поново мораш да се “ресетујеш” и адаптираш!
Летос на мору су ме, поред невиђеног уживања и дугоочекиваног опуштања, мучиле сасвим неочекиване мисли и емоције. Седим на плажи и гледам у децу која се играју у води, улазе, излазе, пливају, прскају се… Гледа и Андрија… Седи поред мене и гледа у њих. То су његови вршњаци. Они заиграни немају времена за њега, али не зато што је он дете са „посебним потребама“, него зато што немају времена! Много су брзи. Имају пуно посла. Стварно немају времена. Имају 14 година!
Ја гледам и размишљам. Ја не улазим у воду, јер не волим хладну воду. Уживам у Сунцу. Тј. уживам у томе што радим оно што желим. Јер могу тако! Јер ми се може! Физички и организационо. Самостална сам.
А он? Шта ли он жели? Он не може сам у воду. Он не може да бира. И то ме баци назад у себе. У моје страхове и потиснуту бол. У самокритику, преиспитивање и замерање.
Ја сам Мама. Досадна сам. Цео дан размишљам шта ће да ручају, да ли је превише топло, да ли су пили довољно течности. Ја не волим да се играм јер имам пуно посла и дневних обавеза. А и не би било у реду да мама тринаестогодишњака ту нешто сад “глуми” и тражи место за свог сина. Он сам треба да се избори за своје место. Дечак од 13 година жели сам да учествује у игри, комуникацији и дружењу са вршњацима. Мама му је потребна само као сервис. За кинту, ручак, сладолед на плажи!
А мој Андрија седи и чека да га неко позове у друштво. Велики је. Достојанствен, неће да се намеће. Има жеља и планова за цео дан и још три унапред. Прави тинејџер.
А опет другачији!
И онда ми цео наш заједнички живот прође кроз главу. Када се родио и када смо данима лежали по болницама. Било је само „прогурати“ову температуру и упалу плућа. Оперисати срце, килу и трећи крајник. Било је: стићи до бабе Франке у селу Јелах код Зенице да му „подигне непце“ да би могао да пије течност и да једе. Било је: наћи одговарајућег физиотерапеута да га постави на ноге у 3 ипо године. Било је: укључити га у вртић, предшколско, школу… по његовој мери… Да му буде добро и да буде прихваћен и задовољан и да напредује… И ишло је то.
А ево нас сад на прагу пубертета. Нових изазова и страхова. Сад ми се чини још и већих. И опет се плашим. Како ће се уклопити, да ли ће се заљубити, да ли ће имати пријатеље? Шта ако га неко повреди? Шта нас чека у овој нашој држави?
Мом сину је потребна помоћ да се укључи у друштво. А када се укључи, да буде прихваћен, да прихвати и он сам, и да на крају буде припадајући са неким људима, у некој заједници.
Колико смо далеко од тога, сви заједно? Као друштво? Као Земун, као Београд и као Србија?
У нашем животу све се врти око Андрије. Овде у породици му је сигурна база. Али нису живот само мама, тата и ужа породица.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар