Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)

Једна од најупорнијих препрека на путу стварања инклузивног друштва одувек је била људска свест. И данас предрасуде често представљају непробојни зид на који налетите, а понекад и више пута добро ударите да бисте дошли до свог циља.

Пођимо од себе. Подизање свести о особама са инвалидитетом и нашим правима, потребама, могућностима, квалитетима, тешко може имати жељеног ефекта ако је ниво свести нас самих низак. Ми смо ти који својим поступцима, залагањем, образовањем, радом на себи, успесима на било ком плану треба да пружамо пример другима и мењамо слику која је у јавности формирана.

Истина, медији имају јак утицај на наше сумње и веровања, на наше разговоре, понашање, па чак и идентитет. Људи живе брзо, а због финансијских, брачних, породичних, светских и разних других криза без размишљања прихватају оно што им је сервирано и све мање имају времена да читају између редова. Представе о “хуманим” не-инвалидима који помажу немоћним, али храбрим “инвалидима”, као и слике особа са инвалидитетом на којима су зумирана ортопедска помагала и њихова смркнута и забринута лица, још увек најлакше проналазе пут до јавности. Неки новинари то користе због сензационализма, неки из најбоље намере, али дешава се и да одговорност за овакве слике лежи код оних особа са инвалидитетом који себе виде као немоћне пацијенте, уместо као грађане који имају своја права једнако као и сви људи.

Понекад се чини да се вртимо у зачараном кругу, делујемо сами себи као покварена плоча од сталног понављања једног те истог, али је осећај кад видите или још боље осетите помак заиста добар. Пре десетак година било је сасвим уобичајено да вас, када позовете одређену редакцију, одмах пребаце на колеге из здравствене рубрике, без обзира да ли је у питању позив на изложбу слика, пројекат који се бави инклузивним образовањем, запошљавањем или архитектонским баријерама. Данас, пре свега захваљујући покрету особа са инвалидитетом, као и вредним и упорним појединцима са инвалидитетом, о особама са инвалидитетом пишу и прилоге праве новинари који се баве културом, образовањем, правима, социјалним питањима…

Постојање квалитетних часописа и емисија који се баве искључиво проблематиком инвалидности је значајно и неопходно, али, да бисмо избегли затварање у оквиру граница “медијског гета” и утицали на свест што шире јавности, изазов је привући интересовање масовних медија главног тока. Зато је толико важно добро познавати функционисање медија и акценат ставити на квалитет, пре него на квантитет медијске покривености.

Данас се више него раније, мада ипак још увек не у довољној мери, овој теми даје простор у информативним програмима и осталим емисијама намењеним широком аудиторијуму, као и у штампи. Језик који се користи и начин представљања особа са инвалидитетом варирају и, нажалост, још увек зависе од самог новинара, уредника, као и уредничке политике конкретне куће. Добро је увек тражити текст на ауторизацију, мада је питање да ли ће вам то баш свако омогућити. Дешава се и да оригиналан текст буде одличан, али да га онда неки веб портал, на пример, преузме у целини, дода свој сензационалистички наслов и поквари цео утисак. То јесте један од недостатака, али је чињеница и да Интернет пружа неслућене комуникационе могућности, нарочито ако се паметно и мудро користи.

Важно је користити предности времена у коме живимо и стално имати на уму да је подизање свести у правом смислу те речи – процес – дуготрајан, чак и бесконачан, који захтева упорност, креативност, стрпљење, мудрост и мотивацију пре свега нас самих, а затим и свих осталих страна и шире јавности. Иза једноминутног прилога у вестима у коме се виде поносни председник општине и директор школе са својим учеником са телесним инвалидитетом, како се смеше поред направљене рампе на улазу у школу, најчеше се крију месеци, чак и године, истрајног, свакодневног рада на подизању свести истог тог председника општине, директора, као и професора, ученика, родитеља, мајстора и целе заједнице. Уреже се у сећање и како су неки коментарисали да би много лепше било поставити жардињере на том месту уместо рампе и све кроз шта сте прошли, али је рампа направљена.

Међутим, мисија се ту не завршава. Искуство говори да је могуће да рампа после извесног времена буде уклоњена, да испред ње осване паркиран ауто или да врата на улазу где се она налази буду закључана.

Да би до таквих ситуација долазило што ређе, потребно је причати, причати, причати и то људима разних година, профила, нивоа образовања, интересовања. Високо бразовање или академска титула не гарантује висок ниво свести о особама са инвалидитетом. Својевремено је доктор у Ургентном центру питања о мом здрављу упорно постављао мојој мајци, иако сам ја била савршено способна да сама одговарам, заменица директора чувене београдске гимназије је одбила да колегама и мени омогући да одржимо предавање о људским правима особа са инвалидитетом у сали за физичко (пошто је то била једина приступачна просторија у школи), уз питање: “Какве везе има физичко са људским правима?”, а колегиница на факултету је питала колегиницу која је седела поред мене да ли сме да ме помери да би могла да прође.

(…)

Текст “ Ћуд је људска захтевна работа” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.