Изазови самохраног родитељства : Инклузија

Транскрипт говора Зорице Атић на 29. Belgrade Ignite-у “Укључи се 2” (21. октобар 2014., Mixer House, Београд)

Да ли сте се некад запитали шта је то самохрано родитељство, ко су самохрани родитељи? У нашем систему социјалне заштите није јасно формулисан појам самохраног родитељства, много је чешћи израз “једнородитељска породица”. Ова популација се не сматра угроженом категоријом становништва, отуда о њој нема ни статистичких података. Оно што је евидентно јесте да је та група у огромном порасту и да више од њене половине чине деца. На различите начине се долази у ситуацију самонхраног родитељства, а једна од најчешћих у XXI веку јесте развод, што је и мој случај. Многи ће рећи: млади смо, размажени, себични… Међутим, нико у брак не улази са идејом разлаза, сви улазе са надом, љубављу, плановима за будућност, ентузијазмом. Зато ја не желим да популаризујем развод, али ћу рећи да сам у свом браку остајала и опстајала све док је то имало смисла, све док сам се надала да ће се неке ствари променити набоље, верујући да је за дете најбоље и најприродније да живи са оба родитеља. Вртела сам се тако у својим зачараним круговима правдања, разумевања, толерисања, праштања, али те промене набоље на крају није било.

Подршку и помоћ потражила сам у Аутономном женском центру. Данас њихове услуге препоручујем свим девојкама, мајкама и женама које имају сличне проблеме. Подршку ми је дала и моја мајка, која ми није рекла да сам сама бирала, да сам сама погрешила и да сад ћутим и трпим, већ ми је рекла да одлучим сама, а да су ми њена врата увек отворена. Али, није било лако учинити тај корак. Храбрила сам се месецима. Ипак, на крају сам се преселила, а након пресељења није било времена за самосажаљевање и очајавање. Било је хиљаду текућих проблема које је хитно требало решавати, а једна од најургентнијих ситуација је била упис детета у вртић. Отишла сам у локални вртић у који сам и сама ишла као мала, објаснила сам своју ситуацију и питала шта ми је потребно за упис детета. Речено ми је да је конкурс ускоро, за месец дана – за њих ускоро – и да тада донесем потребну документацију. Сутрадан сам се вратила са питањем да ли у мојој ситуацији дете има неку предност приликом уписа. Рекли су ми да нису сигурни. И уместо да се у оквиру своје установе сами распитају, дали су ми телефон неке службе да то сама учиним. На тај телефон се данима нико није јављао, касније сам чула да је колегиница на боловању. Времена за губљење није било, па сам ја позвала надлежну установу – Секретаријат за дечију заштиту. Нећете веровати, на моје питање одговор је био крајње јасан и једноставан: као запослена мајка у процесу развода и старатељ детета, имала сам право да одмах и ван конкурса упишем своје дете у најближи вртић. За то су ми била потребна само четири папира, од којих сам три већ имала. У року од неколико дана, моје дете је заиста и било уписано у тај вртић и ту је провела више од годину дана, одлично се социјализујући у новој средини.

Желим да илуструјем у којој мери смо неинформисани и колико много тога зависи само од нас самих. Слична ситуација се понављала и у Центру за социјални рад и у многим другим службама на које сам била, по природи ствари, упућена. Данас ми је потпуно јасно да нико ту није био злонамеран. Али је исто тако јасно да маса тих службеника не барата потребним информацијама, док је, с друге стране, много њих који су апсолутно незаинтересовани да решавају наше појединачне случајеве, поготово уколико одступају од неког шаблона. А пошто то нисам могла да променим, ослонила сам се на то да све што морам да урадим – морам сама. И хоћу сама. Нема шалтера са кога ме нису макар једном вратили уз оне чувене речи: “То није у нашој надлежности. Не можемо ми да решимо ваш проблем. Обратите се Центру за социјални рад. Обратите се суду. Обратите се СУП-у.” У преводу: “Обратите се било коме, осим мени”. Међутим, са сваким новим освојеним правом, са сваким новим освојеним шалтером, расло је моје самопоуздање, а поправљала се и моја животна ситуација.

Оно што желим да вам поручим јесте да не одустајете после првог НЕ. Информишите се, борите се за себе, зато што једино право које нико не може да нам оспори нити да га одузме јесте право да се боримо за себе и за своју породицу. То заиста нико неће учинити уместо нас. Ја сада јесам самохрана мајка и живим са својом срећном и здравом седмогодишњом девојчицом у невеликом месту, али са огромним плановима за будућност.

***

29. Beogradski Ignite "Uključi se 2" Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије је и 2014. године, у сарадњи са удружењем “Србија у покрету”, обележио Међународни дан борбе против сиромаштва успешном реализацијом Београдског Ignite-а посвећеног темама социјалног укључивања. Тако је 29. Belgrade Ignite под насловом “Укључи се 2” – одржан 21. октобра 2014. године у београдском Mixer House-у – био прилика да се бројни присутни гледаоци инспиришу на борбу против предрасуда кроз петоминутне наступе осам сјајних презентерки које се свакодневно суочавају са разноврсним изазовима инклузије. Публика је, уз превод на знаковни језик, могла да сазна више о темама бриге о старијима, самохраног родитељства, социјалног предузетништва, социјалног укључивања након излечења од болести зависности, инклузије младих са проблемима у понашању, инклузивног образовања, живота особа с инвалидитетом, активизма и солидарности.

Зорица Атић рођена је 1972. године у Београду. По образовању и струци је историчарка уметности. Чланица је теоријске секције УЛУПУДС-а и сарадница је Друштва конзерватора Србије. Живи у Гроцкој и самохрана је мајка једне девојчице. Зорица од јуна 2012. године ради у Центру за културу Гроцка, најпре као стручна сарадница и кустос, а потом и као уредница програма. Пише ауторске текстове и предговоре за потребе Центра. Сарађује са медијима, образовним установама и установама културе.

Зорица Атић верује у снагу појединца и сматра да је посвећеност култури, нарочито оној која је намењена деци и младима, улагање у будућност сваке успешне заједнице и државе.

Зорица Атић пише за Блог о социјалном укључивању.