Влада Републике Србије
Са задовољством вам представљамо транскрипте са 35. Београдског Ignite-а на којем су активни млади преносили своја инспиративна искуства о борби за инклузивно друштво.
Позивамо вас да текстове прочитате, коментаришете и делите са свима којима могу бити корисни и интересантни.
У Србији забрињава велика незапосленост и неактивност младих – чак 43,3% младих у Србији је незапослено.
Међутим, активним односом према сопственом развоју и развоју друштва допринос младих од непроцењиве је вредности.
Шесторо младих људи који се свакодневно активно залажу за друштво једнаких могућности су, уз превод на знаковни језик и у приступачном простору, у динамичним петоминутним наступима са публиком поделили идеје о томе која је улога младих у борби против предрасуда, развоју инклузивног образовања, рушењу препрека на које наилазе особе с инвалидитетом, бризи о старијима, социјалном предузетништву, промоцији родне равноправности, итд.
Догађај је одржан у сарадњи са Србијом у покрету, у среду, 25. маја 2016. године.
Селена Симић: Подржите жене и не дајте им да одустану од онога чиме желе да се баве
Биће мање дискриминације ако буде више жена које свирају тзв. “мушке” инструменте и ако се деци, док су још мала, стави до знања да не постоје “мушки” или “женски” инструменти, већ да су инструменте правили људи за неке друге људе. А у категорију људи, сложићемо се, спадају и мушкарци и жене. Многе девојке које знам одустале су од свирања зато што нису имале довољно подршке. Зато апелујем на све вас: ако у својој околини имате неке сестре, маме, другарице које желе да свирају неки неуобичајен инструмент или да се баве било чиме што је мало другачије – подржите их у томе и не дајте им да одустану!
Моја животна филозофија јесте да хендикеп није у човеку, у особи, у појединцу, већ је хендикеп у друштву. То је предрасуда коју желим да разбијем својом шалом и активизмом. Сећам се једне рекламе за неке цигарете, чији је слоган гласио “No freedom without choice”, што значи “Без избора нема слободе”. Ја сам решио да мој избор буде да не седим затворен код куће у четири зида, већ да се покренем и заузмем се за себе и за друге.
Ја сам прво уписао основну специјалну школу, а мој разредни старешина је предавао српски, математику, хемију… Све те предмете је држао један професор, и то на српском језику, а не на знаковном! Како бисте се ви осећали и да ли бисте нешто научили када бисте ново градиво морали да савладавате на арапском језику? Идеално образовање глувих јесте билингвално образовање – образовање на знаковном језику и на писаном говорном језику. Уколико у одељењу имамо и ђаке који су глуви и ђаке који чују, предавање треба да буде на знаковном језику и на српском писаном језику, а сви чујући ђаци треба да знају знаковни језик, како бисмо могли да комуницирамо.
Алекса Живковић: Сваки проблем је само изазов да се пронађе решење
Тог лета након матуре одлучио сам да урадим нешто са својим временом и Пироту сам представио модел Потрчка. Кренуо сам с оним што сам имао, тј. са бициклом с којим сам делио победничка постоља. Схватио сам да, и поред наплаћивања цене по принципу “ко колико да”, ипак може фино да се заради: преузимање и достава лекова, куповина намирница, плаћање рачуна, заказивање лекарских прегледа… Од новембра 2012. године све услуге доставе су бесплатне за суграђане старије од 70 година. Морам да кажем да је та зима била најтежа, јер сам морао да продам комплетну опрему за сноуборд и купим зимску опрему за бициклизам, како бих сачувао здравље. Зима, снег и лед су за многе изговор да не изађу из куће, а за неке је то само изазов за који постоји решење.
Лана Николић: Радио: слобода, посвећеност, одговорност
Најлепше на радију је то што ви, као спикер, појединачно можете да се “сликате”. Колектив на радију чине људи и са једне и са друге стране стакла. Ја сам важна као спикер, али мој квалитет се огледа у томе да ли сам успела да представим рад свих осталих чланова екипе. Јер, ако све иде супер, то значи да смо сви много радили.
Кристина Марјанац: Искористите дан – покрените причу, а даље ће прича покретати вас!
Нисам хтела да чекам 1. септембар да кренем у средњу школу и да видим које све секције могу да похађам, већ сам негде у јуну, пре уписа, отишла на сајт школе коју сам одлучила да упишем и прегледала шта се све нуди. Истог тренутка сам одлучила да ћу да се укључим у све, како бих сазнала шта је то што волим. Временом сам се некако највише пронашла у Ученичком парламенту, средњошколском парламентаризму уопште и раду на активацији средњошколаца. Хтела сам да се покренем, нисам желела да лежим по цео дан и да гледам у плафон, па сам се из те потребе да ми дани не пролазе узалуд укључила у ту причу.
pdf [3 MB]
Оставите коментар